Đorđe Dunđerski - Prvi jugoslovenski teniser na Olimpijskim igrama!
Đorđe Dunđerski je bio jugoslovenski teniser, čije poreklo vodi od poznate porodice industrijalaca, veleposednika i dobrotvora. Rođen je 1902. godine u Srbobranu od oca Jakše i majke Vere. Gimnaziju je pohađao u Segedinu. Da bi izbegli sukobe u Prvom svetskom ratu, porodica Dunđerski se odselila u Ženevu, gde je Đorđe maturirao 1922. godine. U Švajcarskoj je počeo da igra tenis, a prvi uspeh je zabeležio postavši prvak srednjih škola. Nakon rata, porodica se vratila u Novi Sad, nakon čega je Đorđe upisao studije prava na Univerzitetu u Zagrebu. Međutim, posle drugog semestra Dunđerski je napustio fakultet kako bi se posvetio teniskoj karijeri.


Njegov najveći uspeh u karijeri je pobeda na Međunarodnom tuniru u Ženevi 1924. godine, a titulu je držao sve do 1927. godine. U toku tog perioda je nastupao za tim Švajcarske, mada je povremeno nastupao za HAŠK (Hrvatski akademski sportski klub). U timu Jugoslavije, učestvovao je na Olimpijskim igrama u Parizu 1924. godine, gde je izgubio u prvom meču protiv Džona Gilberta. U dublu, Ivan Balaž i on su se plasirali u drugo kolo, međutim izgubili su meč protiv Francuske. Učestvovao je i u prvom nastupu Jugoslavije na Dejvis kupu 1927. godine, kada je igrao u dublu sa Ivanom Balažom protiv Indije.


Nakon povlačenja iz tenisa, Dunđerski je postao instruktor tenisa u Ženevi i bio je sparing partner mnogim poznatim diplomatama, uključujući Artura Balfura. U Novi Sad se vratio 1939. godine, ali nikada nije mogao da uđe u elitno društvo jer je važio za stranca, iako je od oca nasledio veliko imanje i time imao status zemljoposednika. Posle Drugog svetskog rata SR Jugoslavija mu je oduzela svu imovinu u Srbobranu. Nije mogao nigde da se zaposli jer nije radio ništa osim što je igrao tenis. Dozvoljen mu je samo povremeni pristup teniskim klubovima u zamenu za pomoć Teniskom savezu kada je bilo neophodno njegovo umeće u korespodenciji sa strancima. Dok država nije oduzela imovinu izdržavao se prodajom delova imanja. Dozvoljeno mu je da zadrži dva stana i u njima je živeo dok ih nije prodao, nakon čega je postao beskućnik. Selio se iz grada u grad, nalazeći utočište u domovima starih prijatelja. Na kraju mu je isteklo socijalno osiguranje i umro je u staračkom domu u Futogu 1983. godine.