Britanska teniserka Šarlota Kuper, jedna od pionirki „belog sporta“ u Ujedninjenom Kraljevstvu, rođena je 1870. godine u Ilingu. Tenisom je počela da se bavi još kao devojčica u lokalnom klubu, a kako u to vreme nije bilo takmičenja u zimskom periodu kondiciju je održavala igrajući hokej. Njen stil igre bio je izrazito napadački. Servirala je iznad glave što je pre 1914. godine bila retkost među vrhunskim ženskim teniserkama. Bila je izuzetna volej igračica i koristila je svaku priliku da izađe na mrežu. Svoju prvu od ukupno pet tiluta na Vimbldonu, osvojila je 1895. godine. Ubrzo nakon velikog uspeha, u svojoj 26-oj godini potpuno gubi sluh. Ovaj zdravstveni hendikep, kao i nedostatak praktične ženske sportske opreme, nisu sputale Šarlotu da nastavi svoju, uspešnu, započetu tenisku karijeru. Svoju igru prilagodila je tako da ne zavisi od zvukova. Titulu na Vimblodnu ponovo je osvojila 1896. i 1898. godine.

II Olimpijske igre održale su se u okviru Svetske izložbe u Parizu 1900. godine. Veliki organizacioni problemi potisnuli su Igre u drugi plan. Takmičenja su se razvukla na preko pet meseci, a stadioni i tereni bili su razbacani po celom gradu i okolini. U Parizu je dozvoljeno ženama da se takmiče u tenisu, jedrenju i golfu. Činile su samo 2% ukupnih učesnika i za razliku od muškaraca koji su dobijali olimpijski venac, žene su dobijale samo diplomu. Praksa dodeljivanja zlatnih, srebrnih i bronzanih medalja ustanovljena je četiri godina kasnije na Olimpijskim igrama u Sent Luisu.

Šarlota je na Igrama u Parizu sa svojih 30 godina bila na vrhuncu svoje karijere. U finalu ženskog singla pobedila je francusku teniserku Hélène Prévost sa 2:0 (6:1, 7:5) i tako postala prva olimpijska šampionka u ženskom tenisu, kao i prva žena pobednica na Olimpijskim igrama u pojedinačnoj konkurenciji. Olimpijski šampion postala je i u igri mešovith parova, nastupajući sa svojim sunarodnikom Redžijem Dohertijem. Rezultaom 6:2, 6:4 savladali su u finalu Hélènu Prévost i Harolda Mahonya.