Odbojkaška reprezentacija Jugoslavije, nakon zabrane učešća na velikim sportskim takmičenjima od strane Međunarodne zajednice, povratak na sportsku mapu ostvaruje učešćem na Evropskom prvenstvu održanom 1995. godine. Predvođena selektorom Zoranom Gajićem, osvojena je bronzana medalja. Time je ponovljen najveći uspeh jugoslovenske odbojke, čije su jedine medalje sa velikih takmičenja bila bronzana evropska odličja iz 1975. i 1979. godine. Sledeće godine, na Olimpijskim igrama u Atlanti, u svom drugom učešću nakon Moskve 1980. godine, osvojena je bronzana medalja. Nakon dve srebrne medalje, evropske 1997. i svetske 1998. godine, te ponovne evropske bronzane medalje 1999. godine, sjajna generacija jugoslovenskih odbojkaša nastavila je nisku trofeja osvajanjem zlatne olimpijske medalje u Sidneju 2000. godine.

Sam početak takmičenja na olimpijskom turniru nije počeo na najbolji način. Izuzetno teška grupa, kao i loš raspored, kumovali su porazima na startu takmičenja od Rusije i Italije. Iako je u oba meča vođena velika borba, naši odbojkaši nisu mogli više od časnih poraza. U sledećem meču, rezultatom 3:0 u setovima, lako je pobeđena reprezentacija SAD-a. U mečevima sa Argentinom i Južnom Korejom, u kojima su zabeležene obe pobede, dizala se forma za četvrfinale, najvažnijem meču na turniru. Tamo nas je čekao aktuelni olimpijski šampion, reprezentacija Holandije. Nakon velike borbe, reprezentacija Jugoslavije slomila je otpor „letećih“ Holanđana u taj – brejku, dobivši odlučujući 5. set rezultatom 17:15. Naredni protivnik u polufinalu bila je reprezentacija Italije, ekipa koju nikada nismo pobedili na nekom velikom takmičenju. Nakon prvog seta koji su „plavi“ dobili rezultatom 27:25, u drugom setu vođena je još neizvesnija borba. Drugi set je takođe pripao našim odbojkašima, rezultatom 34:32! Italijani su u trećem setu potpuno pali, te tako naši odbojkaši furioznom igrom dobijaju i ovaj set rezultatom 25:14. Protivnik u finalu bila je Rusija, reprezentacija koja nas je pobedila na startu takmičenja i čiji nam stil igre generalno nije odgovarao. Pritisak igranja finalne utakmice Olimpijskih igara nije sputao naše odbojkaše, koji su najbolju igru pružili u finalu. „Plavi“ dobijaju prva dva seta identičnim rezultatom, 25:22. U trećem setu, pri našem vođstvu od 15:12, odigran je zvanično proglašen najlepši odbojkaški poen na olimpijskom turniru. Nakon snažnog servisa ruskog korektora Romana Jakovljeva i slabog prijema Gorana „Kviska“ Vujevića, lopta je krenula da napušta granice terena, odlazeći iza reklamnih panoa. Lopta je bila već viđena u autu za sve, osim za Vanju Grbića, sportiste nepokolebljivog karaktera. Vanja je uspeo da skokom preko reklama, čekićem u vazduhu vrati loptu u teren, završivši u hodniku ispod tribine. Uspeo je da se brzo pridigne i vrati u naše polje, izblokiravši u kontri Jakovljeva na oduševljenje publike. Ovakav poen, ostvaren u finalu Olimpijskih igara, najbolje oslikava sa kolikom požrtvovanošću su naši odbojkaši igrali u reprezentativnom dresu. Rusija je u trećem setu savladana rezultatom 25:22, te je tako maksimalnim rezultatom 3:0 odbojkaška reprezentacija osvojila svoje jedino olimpijsko zlato.

Zlatnu generaciju činili su braća Grbić, Nikola i Vanja, Đula Mešter, Slobodan Boškan, Goran Vujević, Vasa Mijić, Andrija Gerić, Slobodan Kovač, Veljko Petković, Igor Vušurević, Vladimir Batez i Ivan Miljković. Osim zvaničnog prijema na aerodromu u Surčinu, zbog nestabilne političke situacije nekoliko dana uoči 5. oktobra, u Beogradu nije organizovan tradicionalan doček ispred Skupštine. Prvi i jedini put, navijači u prestonici nisi imali priliku da pozdrave olimpijske šampione u nekom ekipnom sportu.