Provodeći detinjstvo u brdovitom delu Srbije, podno planine Kopaonik, želja Nine Micić za bavljenjem nekim od zimskih sportova javila se već sa nepune dve godine, prvi put zakoračivši na skije. Otac na sajmu u Minhenu 1996. godine kupuje snoubord i već sa svojih pet godina, slede prvi pokreti. Avanture i uspesi na snežnim stazama su bili širom otvoreni za početak jedne nove karijere.

‚‚Roditelji su imali veze sa sportom, tata i kao profesor fizičke kulture, tako da smo od malih nogu brat i ja imali prilike da se upoznamo i oprobamo u raznim sportovima. Uporedo sa snoubordom trenirala sam jedan period tenis i odbojku, ali sam ipak od početka znala da će opredeljenje biti snoubord. Na početku je bilo više radi druženja i zabave, a onda su polako prvo krenula dečija takmičenja, pa se na svake dve godine menjala uzrasna takmičarska kategorija, dok sa 17 godina nisam ušla u seniorske vode. “

Prvo domaće takmičenje na kojem je učestvovala je održano na Kopaoniku. Nina je imala sedam godina i osvojila je srebrnu medalju na tom nastupu. Međunarodna takmičenja su usledila kada je imala 12 godina, zahvaljujući sjajnim rezultatima na domaćim prvenstvima.

‚‚Učešće na Evropskim olimpijskom festivalu mladih 2007. godine je jedna od najdražih uspomena koje imam u životu. Krenula sam tamo za javnost bez velikih očekivanja, ali sam u sebi duboko verovala da imam kvalitet za dobar rezultat. Medalju mozda ne, s obizirom da sam bila ulazno godište, sto znači da su učestvovale devojke rođene 1990. godine kao i moje 1991. Nažalost, dobila sam jako visoku temperaturu na dan takmičenja, tako da sam jedva uspela da odvezem finale. Još uvek mi odzvanjaju reči koje je naš poznati televizijski komentator Duško Korać zabeležio i kamerom, kad sam u cilju pozvala tatu i rekla mu da sam druga na olimpijadi mladih i da im donosim medalju. Bila je to prva medalja ikada za Srbiju na Zimskom evropskom olimpijskom festivalu mladih.”

Pripreme za nastup na Zimskim olimpijskim igrama u Vankuveru su na vidiku. Međutim, obzirom da je tada imala samo 18 godina, bilo je veoma teško ispuniti normu. Soči 2014. godine je bio glavni cilj i jedan dug, ali neizvestan put. Išlo je sve kako su Nina i tim očekivali i planirali, a tiče se ispunjenja olimpijske norme.

‚‚Nažalost, dva meseca pred put doživela sam nesreću i povredu, što je u tom trenutku za mene značilo ne samo da ne idem na Igre, već verovatno i kraj karijere. Ipak, u životu je sve moguće, pa se moj odlazak u Soči ipak dogodio!”

Uspomena na Soči u karijeri Nine Micić ima poseban kutak. S obzirom tadašnje zdravstveno stanje nastalo povredom, putovala je kasnije u odnosu na ostatak tima, te propustila otvaranje Igara. Ostaje završna priprema u spletu otežavajućih okolnosti koje joj nisu išle na ruku, ali je snagom volje i ponosa uspela da svoj maksimum u tom momentu prenese na stazu.

‚‚Moj nastup je bio drugačiji od ostalih takmičenja, jer je telo doživelo ozbiljne povrede i fizički nisam mogla da dam ni blizu maksimuma, ali sam stisnula zube na startu nastupa i pokušala najbolje. Rezultat nije bio ono što sam ja želela, osećala sam dva meseca pre da mogu i jesam bila na neki način tužna, ali gledajući sad, ja sam svoj san dosanjala! Kad sam bila mlađa, nije mi baš bilo jasno kada neko kaže da je ponosan na sebe. Prvi put kada sam zaista osetila taj ponos bio je kada sam saznala da idem u Soči. Suze na mom i maminom licu su rekle sve, jer ni jedna ni druga nismo mogle da izustimo reč u tom trenutku!”

Autor: Relja Barać