Emil Zatopek, koji je za osam čudesnih dana u Helsinkiju 1952. godine osvojio neviđeno, tri zlatne medalje u trčanju na duge staze (5.000 m, 10.000 m, maraton), bio je podjednako poznat po svojoj dobroj prirodi. Mnogi rivali iz celog sveta postali su mu bliski, doživotni prijatelji: Gordon Piri i Džon Dizli u Velikoj Britaniji, Gaston Rajf u Belgiji, Herbert Šade u Zapadnoj Nemačkoj, Les Peri i Dejv Stivens u Australiji, Fred Vilt i Džon Džej Keli u SAD.

Kada je Zatopek pobedio u trci na 10.000 metara u Londonu 1948. godine, Alen Mimoun, skoro jedan krug iza, osvojio je srebro. Kada je Zatopek osvojio 5.000 i 10.000 metara na Evropskom prvenstvu u Briselu 1950. godine, Mimoun, ovoga puta malo bliže, uzeo je srebro. U Helsinkiju je bilo potpuno isto, samo što se jaz dodatno smanjio, Mimoun je uzeo srebro na 5.000 i 10.000 metara.

Možda ste očekivali da će se zameriti nepobedivom Čehoslovaku. Umesto toga, obožavao ga je. Ne samo da ga je Zatopek vukao u brža vremena, već se prema Mimounu, rođenom u Alžiru, odnosio sa toplinom i poštovanjem na koje je suviše retko naišao u Francuskoj.

Njih dvojica su se prvi put sreli 1947. i brzo su se zbližili jer su u neku ruku bili slični. Zatopek je bio vojnik dok se Mimoun borio (i bio ranjen) u Drugom svetskom ratu. Kasnije se Zatopek skrasio, ali je Mimounov lični život ostao pomalo haotičan. Bez obzira što su im se životni putevi razišli, Francuz je postao redovan posetilac doma Zatopek (koji je Gordon Piri opisao kao najveseliji dom koji je ikada posetio).

Na snimcima iz Helsinkija mogla se videti toplina. Ali možda najupečatljiviji trenutak njihovog prijateljstva dogodio se na Olimpijskim igrama u Melburnu 1956. godine kada je Mimun, prvi i jedini put, preokrenuo situaciju.

Zatopek je do tada doživeo svoj vrhunac sportske karijere i nije se potpuno oporavio od povrede. Ipak, kada su se on, Mimoun i još 44 sportista okupili na startnoj liniji za maraton – poslednju olimpijsku trku koju bi bilo koji čovek ikada trčao – većina ljudi, uključujući Mimouna, očekivala je još jedan trijumf Zatopeka.

Bilo je jako vruće, prijavljene temperature su se kretale od 30 do 35 stepeni. Neposredno pre početka, Zatopek je čuveno izgovorio reči koje se obično citiraju „Ljudi, danas malo umiremo“. Nije mnogo pogrešio.

Mimoun se, kao i obično, držao Zatopekovih peta. Međutim u sledećih nekoliko kilometara Čehoslovak je shvatio da se muči i to ne samo zato što se lepak u njegovim cipelama topio na vrućini, zbog čega su mu stopala mučno klizila. Želeći da ne pokvari šanse svog prijatelja, Zatopek je više puta pozivao Mimuna da ga ostavi iza sebe. Na kraju Francuz je bio ubeđen da to učini. Time je ostvario najveću pobedu u svom životu sa razlikom od 1 minuta i 32 sekunde. Zatim, dok je 110.000 gledalaca uzvikivalo pohvale, Mimoun je zabrinuto ostao pored staze. „Hteo sam da vidim gde je došao moj drug“, objasnio je kasnije.

Mimun je dojurio. „Emil, čestitaj mi“, rekao je. "Ja sam olimpijski šampion." Posle svih tih godina kao Emilova senka, on je sam po sebi bio pobednik. Zatopek se okrenuo, s mukom podigao, napravio dva koraka unazad, skinuo kapu koju je nosio da bi se zaštitio od sunca i salutirao mu.

Zatim je, oduševljen, zagrlio svog pobedničkog prijatelja. Kada vidite slike tog trenutka, teško je sumnjati u Mimounovu tvrdnju da je bio ponosan kao da je pobedio samog sebe, ili sumnjati u Mimounovu kasniju tvrdnju da je za njega to bilo bolje od medalje.

Zatopek i Mimoun su ostali bliski sve do njegove smrti u novembru 2000. „Nisam izgubio prijatelja“, rekao je Mimoun kada je čuo vest. "Izgubio sam brata."