Naš proslavljeni džudista, Aleksandar Kukolj, osvojio je bronzanu medalju u težinskoj kategoriji do 100kg na Mediteranskim igrama u Oranu. Kukolj je odlično započeo svoj nastup na ovom takmičenju, ostvario je sjajnu pobedu u četvrtfinalu, ali je u polufinalu poražen jer je zadobio povredu zbog koje nije bio u mogućnosti da da svoj maksimum. Našem sjajnom džudisti ova bronza nije prva medalja sa Mediteranskih igara budući da je nosilac zlatne medalje sa Mediteranskih igara iz Mersina 2013. U intervjuu koji se nalazi u produžetku teksta, Aleksandar Kukolj govorio je o svojim utiscima koje je poneo iz Orana.

Uvek je lepo i uvek mi je posebno drago kada osvojim medalju na takmičenjima pod okriljem Olimpijskog komiteta. Ovo mi je druga medalja sa Mediteranskih igara, iskreno mislim da sam bio u formi čak i za sjajniju, ali ovaj put ću morati da se zadovoljim bronzanom medaljom.

Sve je proteklo u najboljem redu. Veći deo priprema sam proveo u Beogradu uz jedan trening kamp u inostranstvu u samom finišu priprema. Što se tiče tih nekoliko dana u Oranu koliko smo stigli pre mog nastupa, sve je bilo super, imali smo lepu salu za treninge koja je bila par minuta pešaka udaljena od smeštaja. Sve je bilo kako treba.

Mislim da nema više zvaničnih takmičenja u džudou na kojima je konkurencija slaba. Protivnici su mi bili svi sa kojima se srećem na prestižnom IJF touru.

Spletom nekih čudnih okolnosti sam zadobio povredu u polufinalnoj borbi u predelu rebara. Desila se situacija u kojoj sam pri nekom pokretu proklizao i našao se u nezgodnoj poziciji u kojoj sam i izgubio borbu. Video sam da nešto nije bilo kako treba ali sam se nadao da nije strašno i nekako odradio borbu za treće mesto. Dijagnostiku sam po povratku uradio i sada pristupam oporavku, ali mi je drago što mi je bilo preostalo snage da završim takmičenje kako treba.

Objekti u kojima smo mi radili, i takmičarska sala i sala za trening su bili fenomenalni, bez ijedne zamerke.

Već dugo godina se takmičim i na mnogo takmičenja sa olimpijskim timom sam bio. Već dobro poznajem i ljude iz OKS koji su podrška misiji, ali i takmičare drugih sportova, pa sada baš uživam na takvim putovanjima. Podrška je uvek prisutna, ali sada je ona već upućena od dugogodišnjih prijatelja, pa utoliko ima i veću težinu za mene.

Ono što je meni za moj nastup trebalo sve je funkcionisalo kako treba. Kvalitetna, doduše ne baš toliko raznovrsna, hrana, čista komotna soba, sala za treninge u blizini. Sve je bilo kako treba.

Svojim učešćem sam relativno zadovoljan, promenio bi samo to da bi pobedio u polufinalu i borio se za prvo mesto radije nego za trece.

Razmera takmičenja koja se oseća kroz broj prisutnih ljudi, zemalja je manja i cini mi se da je malo manja tenzija generalno među ljudima. Na Olimpijske igre takmičari i treneri ipak idu u nadi da će promeniti svoje živote.