Basket ‚‚tri na tri” se prvi put pojavio na nedavno završenim Igrama u Tokiju. Svoj put ka najvećim uspesima i nastupu na Olimpijskim Igrama, Aleksandar je počeo da gradi na košarkaškim terenima u Staroj Pazovi, gde je proveo detinjstvo i beležio prve košarkaške poene.

‚‚Kod nas u kvartu košarka je bila veoma zastupljena i provodili smo dane i dane igrajući i čekajući da stariji završe. Ubrzo sam krenuo da treniram u jednom lokalnom klubu u Staroj Pazovi, i praktično, detinjstvo me vezuje za košarku. Naravno, svako od nas je imao idola i uzora, a ja sam se divio potezima Dejana Bodiroge, jer je naša generacija odrastala uz njega.”

Putevi obrazovanja i školovanja su ga naveli u Novi Sad, mesto u kojem su stasali najbolji basketaši planete i tereni koji su izrodili pregršt talenata spremnih da zakorače put najvećih ostvarenja. Poput svojih vršnjaka i saigrača, brusila se forma i ‚‚prodavali” potezi na terenima kraj Dunava, popularnom ‚‚đačkom igralištu”. U toku studiranja elektrotehnike i programiranja, igrao je za lokalni novosadski klub Vojvodinu i shvativši da je odricanje u profesioalnom sportu veliko, okrenuo se rekreativnom treningu na terenima za basket, ne slutivši da će ga to jednog dana odvesti na najveću sportsku smotru na planeti.

‚‚Upoznao sam momke koji su tada bili među najboljim basketašima u Srbiji, poput Dušana Domovića Buluta i redovno sa njima odmeravao snage na terenima. Oformili smo klub koji se takmičio na svetskim turnirima, koji funkcionišu poput teniskih turnira i tu smo osvajali razne nagrade.”

U međuvremenu je basket ‚‚tri na tri” doživljavao ekspanziju širom planete i postojao je sve popularniji, te je uvršten i u olimpijski program. Naša reprezentacija je uspela da izbori plasman na prvi ikada održan olimpijski turnir u Tokiju i ponela ulogu favorita za osvajanje odličja na osnovu rezultata koje je do tada imala. Selektor Goran Vojkić je put Japana poveo ekipu u sastavu Mihailo Vasić, Aleksandar Ratkov, Dejan Majstorović i Dušan Domović Bulut. Pripremni turniri i utakmice su igrani u Karatsuu u Japanu, da bi usledio dolazak u velelepno olimpijsko selo u Tokiju i borilišta na kojima će naša reprezentacija ostvariti istorijski uspeh.

‚‚Otišli smo u Japan ranije na pripremne turnire da bismo se što bolje prilagodili. Košarka mi je pružila to da vidim najudaljenije delove planete i putujem širom sveta nekoliko puta godišnje, a sam nastup na Olimpijskim igrama je za mene dugo bio nezamisliv.”

Videvši sportske veličine, čija su dostignuća i poteze prenosile različite televizijske špice, samo prisustvo među velikanima je bio neopisiv osećaj.

‚‚Utisak koji su ostavili na mene Novak Đoković i naši vaterpolisti je neizbrisiv. To su ljudi koji su u potpunosti posvećeni sportu i koji su osvojili sve što se može osvojiti. Interesantno je da sam sreo neke igrače, poput košarkaških reprezentativaca Francuske Evana Furnije i Rudija Gobera, koji su izledali potpuno drugačije na televizijskim ekranima nego uživo, imao sam utisak da su mnogo niži nego što zapravo izgledaju! Iznenadio sam se fizičkom spremom Mikela Hansena, rukometaša Danske ili gibkošću Novaka Đokovića, nešto što se ne viđa često. Često smo igrali karte u našoj sobi, a selektorka ženske košarkaške reprezentacije Marina Maljković nas je „grdila” što njene igračice ne mogu da spavaju od smeha i buke koju smo pravili.”

Olimpijski turnir u basketu ‚‚tri na tri” trajao je četiri dana i ritam je bio izuzetno dinamičan i naporan. Naša selekcija je igrala utakmice u prepodnevnim časovima, vremenski uslovi tokom celog turnira otežavali učesnicima da prikažu svoje najbolje izdanje. U okviru jednog dana, reprezentacija je igrala dve utakmice. Grupna faza je donela svih sedam pobeda u isto toliko mečeva i naša ekipa je u polufinalu igrala protiv Rusije.

‚‚Rusiju smo dan ranije pobedili u grupi, međutim, nismo uspeli da se plasiramo u finale iako smo to silno želeli i bili veoma motivisani. Nakon tog meča smo stali, seli i porazgovarali, shvatili smo da se ova prilika dešava možda jednom u životu i da treba da damo sve od sebe da pobedimo i osvojimo medalju. U meču za treće mesto smo pobedili Belgiju i tek kasnije smo postajali svesni koliki je uspeh osvojiti odličje i da je od toliko sportista ta medalja baš oko našeg vrata!”

Nezaboravan doček u Beogradu zapečatio je istorijski uspeh srpskih basketaša. Pred nekoliko hiljada ljudi, skandirano je ime svakog od sportista. Nalet emocija prilikom izlaska na balkon Starog dvora ostaje detalj neprocenjive vrednosti u karijerama naših reprezentativaca.