Mihail Dudaš: „Olimpijske igre su san i veliko odricanje”
Mihail Dudaš je rođen 1. novembra 1989. godine u Novom Sadu. Bronzanu medalju u desetoboju na Evropskom prvenstvu na otvorenom osvojio je 2016. godine u Amsterdamu, dok je u sedmoboju, u dvorani, bronzu osvojio na Evropskom prvenstvu u Geteborgu 2013. godine. Učesnik je Olimpijskih igara u Londonu i Riju. Vlasnik je državnog rekorda u desetoboju sa rezultatom od 8275 bodova i u sedmoboju, gde beleži rezultat od 6099 bodova.

‚‚Parola da je ‚‚važno učestvovati” bi trebalo izgraditi kod svakog deteta. Međutim, kada se dođe do trenutka u karijeri kada počinješ profesionalno da se baviš sportom, tu je moto pobediti, biti prvi i izvući sav mogući maksimum iz sebe. Olimpijske igre su težnja svakog sportiste i nema sumnje da bi svako dao sve za osvajanje medalje.”



Duh olimpizma i antike, lepotu i prefinjenost kraljice sportova i neprekidnu borbu u dostizanju savršenstva i maksimuma ništa ne može tako dobro da oslika kao desetoboj.

‚‚Anegdota koja kruži u vezi sa mojom disciplinom je: Katastrofa smo u svemu, ali smo jako dobri u svemu. Atletikom se bavim od svoje šeste godine, a desetobojem od petnaeste godine. Benefit bavljenja desetobojem je skromnost. Do velikih stvari se dolazi velikim i napornim radom i činjenica da nikada ne možeš sve da znaš.”

Biti spreman za vrhunske rezultate u atletici podrazumeva naporan individualni rad i mnoštvo prepreka. Specifičnost desetoboja u odnosu na sve druge discipline je posebna priprema i visoke norme za plasman na Olimpijske igre.

‚‚U junu mesecu 2011. godine održava se Evropsko prvenstvo za mlađe seniore u Ostravi. Dve godine pre toga, u Kaunasu, uzeo sam bronzu i motivisan tim rezultatom, obaram državni rekord star više od 20 godina i ponovo osvajam bronzu sa 8140 bodova. To mi je donelo plasman na Svetsko prvenstvo u Južnoj Koreji, gde je norma za Olimpijske igre u Lonodnu bila izuzetno velika, čak 8200 bodova. Ostvario sam rezultat od 8256 bodova i zauzeo 6. mesto, te sam tako ispunio kvotu za London. Zbog raznih okolnosti u toku te sezone, imao sam dozu pesimizma zbog koje sam želeo propustiti Svetsko prvenstvo. Bio mi je potreban odmor i treneru sam već saopštio tu odluku. Međutim, promenio sam odluku u poslednji čas i nagrada je stigla u vidu plasmana na moje prve Igre.”


‚‚Pred Rio preživeo sam težak period. Imao sam operaciju Ahilove tetive, nakon čega je bilo važno da se fokusiram i da me ne obeshrabri činjenica da se ogromna većina sportista koji imaju taj zahvat ne vrate na pravi put. Uspeo sam da na mitingu u Novom Sadu, posle šestomesečnih priprema u Africi izborim plasman na EP i kasnije na OI.
Međutim, nastup na tim Igrama je doneo problem. Doživeo sam trovanje hranom u olimpijskom selu pre takmičenja i nisam mogao trenirati nekoliko dana, što je svakako uticalo na moje izdanje. Tada sam rekao sebi: ‚‚Idemo jedan po jedan korak!” Takmičenje na 100 metara je prošlo dobro, skok u dalj i bacanje kugle takođe. Sve je teklo zadovoljavajuće sve do devete discipline i bacanja koplja. Imao sam povredu lakta i doktor iz tima me je savetovao da ukoliko budem nastupao u toj disciplini, biće upitno moje dalje bavljenje atletikom. Došli smo do zaključka da osmo, deveto ili deseto mesto realno nije vredno takvog rizika i izuzetno je bilo bolno da povučem taj potez i odustanem na svojim drugim Igrama. Ali, zarad mog daljeg bavljenja sportom i nastojanju da beležim uspehe, jedini razuman korak je bio da se povučem.”


Bez obzira na to koliko atletika može biti surova, olimpijski san uvek nosi novi motiv i pokušaj da se dostigne besmrtnost rezultata. Biti deo olimpijske delegacije, putovati i susretati se sa raznim kulturama i navikama je vrednost koja je neprocenjiva u karijeri svakog sportiste.


Autor: Relja Barać