„Pre atletike trenirao sam fudbal sedam godina. Počeo sam atletikom da se bavim 1996. godine iz znatiželje i bez posebnog motiva. Prekretnica da se ozbiljnije bavim atletikom je bio polumaraton u Leskovcu, gde sam usled nedovoljnog broja treninga jedva završio trku na 21 kilometar. Nekako mi se to „mučenje” sviđalo i posle toga sam zavoleo kraljicu sportova.”

Prvi od četiri odlaska na Olimpijske igre izborio je u Atini 2004. godine nakon niza uspešnih nastupa u predolimpijskom ciklusu. O velelepnoj atmosferi i legendama svetskog sporta koji zajedno dele olimpijsko selo slušao je od atletičara Aleksandra Rakovića. Sada mu se po prvi put u karijeri ukazuje prilika da i sam udahne vazduh zajedništva i timskog duha u olimpijskoj delegaciji.

„Bilo mi je drago što sam bio u društvu najboljih sportista sveta. Posebno mi je bilo drago što sam bio sa našim košarkašima, za koje sam navijao na šampionatu sveta u Indijanapolisu dva godine ranije. U olimpijskom selu je atmosfera sjajna. Svi smo tu i svakodnevno se viđamo. Radujemo se i tugujemo, ali delujemo kao porodica. Ostalo mi je upečatljivo sa Igara u Atini to da Grci nisu birali sredstva da dođu do Dejana Bodiroge, dobiju autogram, slikaju se. On je za njih bio ikona.”

„Od svih takmičara na mene je najjači utisak ostavio Džeferson Perez iz Ekvadora, takmičar iz moje discipline. Trostruki svetski prvak, svetski rekorder, olimpijski pobednik, koji pored svih titula čvrsto i mirno na zemlji. Drago mi je da sam bio u timu sa Novakom Đokovićem. On je ličnost koju treba iskoristiti za promociju Srbije na svakom koraku. Ivana Španović ljudskim osobinama i harizmom predstavlja srpski olimpijski brend. Takođe, kao suvenire čuvam tri vaterpolo kapice. U Pekingu kapicu mi je poklonio Aleksandar Ćirić, dok mi je iz Londona i Rija kapice dao Slobodan Soro.”