Detinjstvo i rana karijera sportista neretko nose zaokret u izboru sportskog puta i discipline. Ipak, tačka u kojoj se definiše konačan odabir nikada ne može tačno da se odredi. Benefiti koje nosi takmičenje istovremeno u dva sporta u karijeri Ivana Lapčevića su brojni, ali profesionalizam zahteva jasno usmerenje i posvećenost.

„Imao sam izbor između fudbala i rukometa, jer su to bila jedina dva sporta za mlade u gradu. Bavio sam se i jednim i drugim. U fudbalu sam bio golman a u rukometu bek. U jednom trenutku sam morao da presečem. Bio je to jako težak period u mom detinjstvu. Oba sporta su me privlačila i teško mi je bilo da se odreknem jednog od njih. Odlučio sam se za rukomet, jer je tadašnji tim imao dobre rezultate na republičkom nivou i ostao u tom sportu narednih 25 godina kao profesionalni igrač.”

Njegovo ime je našlo mesto na spisku među jugoslovenskim rukometnim velikanima koji su reprezentovali državu na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine. Selekcija odlazi kao trećeplasirana sa poslednjeg Svetskog prvenstva u Egiptu 1999. godine i svrstana je u krug potencijalnih favorita. Tradicija i uspeh rukometa na ovim prostorima daju za pravo svakom iz naše delegacije da gaji najviše ambicije.

„Uspeli smo da prođemo u četvrtfinale, što i jeste bio cilj našeg nastupa u grupnoj fazi. U četvrtfinalu smo naleteli na Francusku, favorite Olimpijskih igara u rukometu i reprezentaciju koja i dan danas hara rukometnom scenom. Iznenadili smo sebe i njih. Iznenadili smo ceo rukometni svet i jednostavno ih počistili sa terena. Samopouzdanje nam je naglo poraslo, jer smo ušli u top formu u pravom trenutku. Usledilo je polufinale protiv Rusije, koja je takođe imala rukometnu istoriju vrhunskih rezultata, dok smo mi bili odsutni dugo godina zbog sankcija. Izgubili smo golom razlike. Zasluženo su nas pobedili, jer su vodili sve vreme. Za bronzu smo igrali protiv Španije.”

Ulog koji nosi meč za medalju na Olimpijskim igrama je velik. Jedan od protivničkih igrača koji se isticao svojom spremnošću, nesvakidašnjim potezima i vrsnom rukometnom tehnikom je Talant Dušebajev. Igrač poreklom iz Kazahstana je dobijanjem španskog državljanstva stekao pravo nastupa za tu reprezentaciju. U jednom od duela sa španskim srednjim bekom, Ivan Lapčević je u odlučujućoj utakmici zadobio povredu, zbog koje je morao da propusti ostatak meča.

„U 15. minutu utakmice iznesen sam na nosilima i odveden u bolnicu, jer mi je Dušebajev nesmotrenim potezom slomio nos. Da smo izgubili saznao sam na bolničkoj postelji. Četvrto mesto je možda i najgori rezultat u sportu, tako ste blizu a ipak tako daleko. Turnir završavate sa dva poraza, što ni u kom slučaju ne može da se vodi kao uspeh.”

Živeti olimpijski san u karijeri svakog takmičara je žarište koje kada se rasplamsa, generiše dodatnu energiju, motivaciju i želju za uspehom. Emotivni naboj koji se oseća u ključnim trenucima meča je enorman. Noseći se sa pritiskom i imperativom pobede, ponekad ulazak u odlučujuću utakmicu ima ambijent odlaska na bojno polje, jer se ekipa nalazi pred izazovom koji može da bude najbitniji detalj karijere svakog sportiste.

„Rezultat u sportu je uvek na prvom mestu. Kad idete na Olimpijske igre, idete sa stavom kao kada vojnik ide u rat. Bez obzira kako bombastično izgledalo spolja prilikom otvaranja ili uzbuđenje kada pratite takmičenja preko televizije. U selu je napeta atmosfera. Spremni ste kao zapete puške i čekate početak, za koji ste se naporno spremali. Nisam išao na otvaranje. U Sidneju smo sedeli u svojim kontejnerima i terasama i čekali taj prvi pucanj početka takmičenja. Odlazak na Igre ima svoj pravi smisao tek onda kada ste po rezultatima kandidati za ozbiljne rezultate.”