U zlatom obasjanoj riznici odbojkaških uspeha Jugoslavije i Srbije sjaj i svetlost koji nosi 2000. godina će biti večno nadahnuće nadolazećim generacijama. Među tvorcima veličanstvenog uspeha, novosadska škola odbojke ima veliki udeo, te je s pravom svrstana u sredinu koja važi za nepresušan izvor talenata. Devedesetih godina prošlog veka svoj zalet u odbojkaški svet iz Vojvodine hvataju mnogi naši reprezentativci.

„U Vojvodini sam započeo karijeru, zajedno sa generacijom u kojoj su bili Gerić, braća Grbić, Batez, Kovač i drugi. Bilo je mnogo dobih igrača jer je Vojvodina bila centar razvoja odbojke u Srbiji i svako ko je tu došao je imao priliku da igra sa najboljima tog vremena u državi.”

U trofejnoj karijeri, neizostavan utisak je bio nastup na Olimpijskim igrama i veličanstvenost osećaja koji pruža dolazak među sportske velikane tog vremena i prostor koji je brojao više hiljada učesnika.

„Meni je veliki utisak ostavio boravak u selu, taj broj ljudi i sportista na jednom mestu. Izgledalo je kao mali grad. Sve to deluje impozantno kada si deo toga, svi ste u zajedničkom prostoru i svi koji su tu su zato što su najbolji. Sidnej je grad koji je u našoj perspektivi izgledao kao novi svet.”

Selekcija beleži dva poraza u prve dve utakmice na turniru, da bi posle toga usledilo podizanje forme i šest uzastopnih trijmufa. Finale turnira u odbojci je bilo među poslednjim takmičenjima na Olimpijskim igrama i zanimljiv detalj kojeg se rado sećaju svi akteri naše selekcije je odlazak u avion neposredno nakon završetka takmičenja.

„S obzirom da je ostalo malo vremena nakon finala do polaska aviona za Jugoslaviju, morali smo, praktično, da trčimo s postolja pravo na aerodrom. Nismo imali vremena ni da proslavimo taj momenat. Doživljaj da si bio učesnik finala i takvog spektakla je nezaboravan i bilo je potrebno vremena da postanemo svesni tog uspeha. Za nas koji smo igrali u Vojvodini, doček je bio u Novom Sadu.”

Karakteristika kojom svaki domaćin Olimpijskih igara želi da promoviše svoju zemlju i napravi doživljaj koji će trajno ostati upamćen je svakako otvaranje i uvodni defile. Dolazak pre svečanog otvaranja je trajao nekoliko sati. Procedura pre svečanog defilea je takva da se moralo doći u posebnu salu, gde je napravljen redosled izlaska. Na glavnom stadionu su bila obeležena mesta za svaku delegaciju i tačno određeno gde koja mora da stoji.

„Najpre smo morali da napunimo tu manju salu, da bi potom dolazili vodiči po nas i vodili nas na glavni stadion. Kad je bio red na nas da stanemo, dolazi vodič, priključiš se koloni i tako nas svrstaju, prošetamo do stadiona i na sredini se zaustavljam, na terenu gde se svi raspoređeni. To mi je najupečatljiviji momenat, gde smo proveli sigurno dva ili tri sata. Mahanje, fotografisanje i upoznavanje je zaista obris tog ambijenta koji se pamti. Kada smo došli na centralni deo, tada smo videli NBA zvezde, Vinsa Kartera, Kevina Garneta i druge. Sretali smo sve zvezde u celom selu i nisu izuzeti od toga što su veliki da budu sa svim ostalima. To je duh koji Olimpijske igre odvaja od drugih takmičenja.”