Nezaobilazno je spomenuti ime Nikole Stojića u kontekstu veslanja na ovim prostorima, kao jednog od najboljih takmičara sa кarijerom dugom preko 30 godina. U bogatoj riznici priznanja i medalja dodao je još dva srebra i bronzu sa svetskih šampionata i dva srebra i bronzu sa Mediteranskih igara.

„Veslanjem sam počeo da se bavim krajem petog razreda osnovne škole, sa nepunih 12 godina na preporuku nastavnice fizičkog. Pre veslanja probao sam karate, vaterpolo i košarku, ali bez dužeg bavljenja tim sportovima. Kada sam krenuo na veslanje, veoma brzo sam ga zavoleo i ono je postalo deo mog života narednih 30 godina. Prve trke sam veslao posle dve godine od početka bavljenja, kao pionir u kategoriji kadeta. Prva medalja koju sam osvojio bila je zlatna na Podunavskom kupu u Osijeku 1988. godine.”

Prvi od četiri odlaska na Olimpijske igre u Sidneju 2000. godine nosi najjači utisak. Dvojac Stojić - Višacki apostrofiran je kao jedan od najboljih u svojoj disciplini, zbog pređašnjih rezultata i forme, pa tako, lako ispunjavaju olimpijsku normu i pridružuju se jugoslovenskoj delegaciji u avionu za Sidnej.

„Dve godine pre Sidneja na Svetskom prvenstvu u Kelnu, Višacki i ja smo osvojili bronzanu medalju u dvojcu. To je bilo iznenađenje, ali i vetar u leđa pred Olimpijske igre. U kvalifikacionoj godini za odlazak na OI, Đorđe se povredio i nismo veslali dvojac na Svetskom prvenstvu, pa smo normu ostvarili na kvalifikacionoj regati dva meseca pre početka igara. U pripremnom periodu pobedili smo na svim trkama, kao i na regati Svetskog kupa u Minhenu. Odlazak na kvalifikacionu regatu je nosio određeno opterećenje i to ne u smislu da li možemo da se kvalifikujemo, već da se ne desi nešto nepredviđeno što bi nas sprečilo da ostvarimo normu. Sve je prošlo u najboljem redu i mi smo ubedljivo pobedili i plasirali se na Olimpijske igre. Naravno, pored najjačeg pozitivnog utiska sa Igara u Sidneju, tamo sam doživeo i najveće razočarenje od sva četiri učešća, jer smo tada bili najbliži osvajanju medalje, bili smo i jedni od favorita za zlato, ali smo na kraju, zauzeli „samo” peto mesto u finalu.”

„Jedini put kada sam prisustvovao svečanom otvaranju Olimpijskih igara bilo je u Sidneju. Sećam se da je bilo veoma uzbudljivo, pogotovo izlazak na teren pred punim stadionom zajedno sa svim ostalim sportistima. Organizatorima se desio peh prilikom paljenja plamena, jer je konstrukcija koja je vatru trebala da podigne do vrha stadiona i da se upali plamen na predviđenom mestu zastala na nekoliko trenutaka i svi su se uplašili da se plamen neće upaliti, međutim, mehanizam se otkočio i plamen je uspešno upaljen. Oduševljenje je bilo enormno.”