Želevši da jednog dana drži luk i strelu i da nauči jahanje, serijal ‚‚Vinetu” Karla Maje bio je idealna insipiracija i smernica za Aleksandru Ivošev. Iako u Novom Sadu nije postojao klub u kojem se može naučiti tehnika gađanja lukom i strelom, alternativa za tako nešto bi mogla biti streljaštvo.

‚‚Klub za luk i strelu je bio daleko i van Novog Sada, ali sam nedugo posle čula da drugarica iz razreda trenira streljaštvo. Krenula sam i društvo tamo je bilo sjajno. Uporedo sam trenirala veslanje, ali su mi ljudi na streljaštvu mnogo značili i odlučila sam da ostanem, tad su već krenuli prvi uspesi.”

Prva medalja dolazi u juniorskoj kategoriji na Evropskom prvenstvu u Zenici 1990. godine u disciplini malokalibarska puška trostav. Aleksandra je oborila svetski juniorski rekord zajedno sa prvoplasiranom, ali je protivnica bila bolja u poslednjoj seriji i podelile su prvo mesto. Naredne godine na Evropskom prvenstvu u Bolonji je osvojila četiri zlatne medalje. Priprema za nastup na Olimpijskim Igrama u Barseloni je bila gotovo savršena. SR Jugoslavija je zbog sankcija bila onemogućena nastupa na tim igrama i naši reprezentativci su mogli da se takmiče pod zastavom MOK-a. Neobična činjenica u karijeri Aleksandre Ivošev je da se za nastupe na Igrama izborila svaki put van svetskih takmičenja, zahvaljujući broju kvota kojom je tada raspolagala naša zemlja.

‚‚U Barselonu sam otišla tako što se SFR Jugoslavija raspala i sve osvojene kvote su ostale SR Jugoslaviji. Rezultatski sam na takav način bila u opticaju za nastup nakon raspada, jer je konkurencija u bivšoj državi bila veoma jaka. U Atlantu sam otišla tako što smo imali višak kvota u gađanju pištoljem, te smo menjali za kvote na puškama, opet sam tu mogla da konkurišem.”

‚‚Nisam maštala o reprezentaciji i odlasku na Igre, već me je jednostavno ta mašina uspeha i dobrih rezultata uvukla i kvalifikovala da radim na sebi, još više i bolje. Nastup u Barseloni je za mene bio specifičan kao prvi nastup, ali zbog sankcija koje je naša država imala tada, celokupna atmosfera je bila neobična i čudna.”

Sledeći olimpijski ciklus nosi nastup u seniorskoj konkurenciji i otvara put ka novom nastupu na Igrama u Atlanti 1996. godine. Zalet se hvata na Evropskom prvenstvu u Budimpešti gde osvaja bronzanu medalju u gađanju vazdušnom puškom. Dolazak na nove Igre, ovog puta pod zastavom svoje zemlje koja je oslobođena političkih sankcija, sportistima daje vetar u leđa i motiv da se u najboljem svetlu predstave svetskoj sportskoj sceni.

‚‚U Atlanti 1996. godine sam imala dva nastupa u jednom danu. Prvi je bio nastup vazdušnom puškom, koja je moja slabija disciplina i bilo je to jako mučno pucanje. Mentalno opterećenje je bilo veliko od prvog do poslednjeg metka i trema me je mučila tokom celog nastupa, ali sam uspela da uđem u finale. Ne znam ni kako sam opalila poslednji metak! Kada sam videla da sam treća, rekla sam sebi: “Eto, vidiš da možeš!”

Nakon tri dana dolazi nastup malokalibarskom puškom. Ulazi na borilište samouvereno, opušteno i bez pristiska. Kao drugoplasirana ulazi u finalnu seriju i odmah preuzima vođstvo.

‚‚Pred to finale, govorila sam svima da ću pucati ili jako dobro ili jako loše. Bilo je to jedno od najlepših pucanja u životu. Sada, kad bi neko tražio da vratim tih poslednjih pet metaka, ne bih mogla, to su ‚‚pikovi” koncentracije kada radiš sve automatski. Kao da uđeš u određeni ‚‚trans” u kojem nisi svestan, ali znaš da sve što radiš je kako treba!”

Najlepša sećanja nastupa na Igrama nosi 1996. godine i američki grad Atlanta. Zapadni svet je, u to doba, nosio neke tehnološke prednosti koje su prvi put mogle biti viđene javno i to baš na ovakvim manifestacijama.

‚‚Sećam se da smo imali neku vrstu internet četa među sportistima. Bila je to tada veoma popularna stvar. Ja nisam bila neki ljubitelj toga i jedinu poruku koju sam dobila bila je od Rajmonda Debeveca koji mi je čestitao osvajanje medalje!”