Odbojkaška reprezentacija nakon pauze od Moskve ponovo pripada kremu svetske odbojke i rasterećeno, bez bremena favorita, odlazi u Atlantu. Prvi cilj je ispunjen, a to je odlazak na Igre. Sledi borba sa najjačim svetskim ekipama. Uspon tadašnje generacije s pravom kotira selekciju u krug potencijalnih osvajača medalja.

Trener Zoran Gajić od svog načina spremanja ekipe ne odstupa ni ovoga puta, te je pripremni period bio izrazito zahtevan. Pripreme za Atlantu vođene su na Kopaoniku. Ekipa je bila veoma posvećena tom segmentu i bez obzira na trenutni odnos snaga u svetskoj odbojci, to je na neki način moralo da se isplati.

Plasman na Igre u tom momentu nije mogao da zadovolji apetite reprezentacije Jugoslavije i nakon pobede nad Rusijom u grupi, mogućnost za bolji rezultat postala je izvesnija. Pobeda nad Brazilom u četvrtfinalu otvara bitku za odličja, međutim, ipak je Italija zatvorila vrata finala i našoj reprezentaciji ostaje borba za bronzanu medalju.

„Nisam bio standardan u postavi tokom turnira, ali je pred utakmicu za medalju sa Rusijom trener Gajić rekao da ću početi u prvoj postavi taj meč. Za mene, tada mladog igrača, to je bila neverovatna čast. Jedan od najlepših momenata u mojoj karijeri bio je upravo na toj utakmici jer poslednji poen, kojim smo okončali meč, sam osvojio upravo ja.”

Neizbrisiv detalj u sećanju sa tih Igara ostao je susret sa litvanskom košarkaškom legendom Arvidasom Sabonisom u olimpijskom selu. Lako uočljiv na bilo kom koraku zbog svoje konstitucije i visine odskakao je, takoreći, od svih takmičara u Atlanti.