Eleonora Vild - Đoković rođena je 9. juna 1969. godine u Bačkoj Topoli. Bivša je reprezentativka Jugoslavije u košarci i osvajačica srebrne medajle na Oimpijskim igrama u Seulu 1988. godine. Pored srebra sa OI, osvojila je još i srebrne medalje na Svetskom prvenstvu u Maleziji 1990. godine i Evropskom prvenstvu u Izraelu 1991. godine.

Olimpijske igre su u karijeri tada devetnaestogodišnje Eleonore bile neponovljivo dostignuće. Vanvremenski i naročito specifično po glamuru i prostranosti. Nepojmljivo je do tada, bilo videti sve svetske sportske zvezde na jednom mestu. Umeće je doživaljaja i momenat prepričavati na pravi način oživeti sećanje koje ostaje doživotno.

„Imala sam 19 godina kada sam zajedno sa igračicama Crvene Zvezde, Bojanom Milošević i Anđelijom Arbutinom bila na spisku za Olimpijske igre. Verujem da je kod mene taj osećaj poseban, jer sam vrlo mlada učestvovala i to jedini put, te drugačije gledaš kada si drugi ili treći put na OI. U olimpijskom selu vlada totalno drugačija atmosfera, poput nekog drugog sveta. Karl Luis je tada bio globalna zvezda, a ja sam sad s njim na istom mestu. Tada sam prvi put videla računar. Imali smo jedan ili dva računara za celo olimpijsko selo i mogli smo da pošaljemo poruku preko interneta. Nažalost, moja generacija je u poslednji čas bila onemogućena da ide u Barselonu zbog političkih sankcija, iako smo se spremali za to takmičenje. Krivo mi je što nismo mogli otići tamo, pogotovo zbog činjenice da su tada prvi put u košarci nastupile NBA zvezde, košarka je moj sport i želela sam da ih vidim.

Olimpijski košarkaški turnir je doneo susret različitih tipova košarke. U tom periodu, svetom je dominirao američki, sovjetski i jugoslovenski stil. Međutim, globalizacija i popularizacija ovog sporta na svetsku košarkašku mapu donose i druge ekipe, koje imaju priliku da se ravnopravno uključe u trku sa najboljima.

Najveći konkurenti su nam uvek bile SAD i SSSR. Mi smo imali sjajnu generaciju. OI u Seulu je bilo prvo takmičenje gde smo učestvovali svi iz generacije koja je kasnije osvojila srebra na šampionatima Evrope i sveta. Zanimljivo je da pre polufinala na Igrama nikada nismo imali priliku da igramo protiv Australije. Igraš utakmicu protiv ekipe koju nisi do sada nikada video, jer je jako teško bilo pratiti i praviti skauting kao u današnje moderno doba. Susret sa različitim svetom i sistemom košarke je za nas bio čudan. Nismo imali priliku čak ni da bilo kakav turnir igramo protiv te ekipe. Pobeda je bila imperativ, ali je utakmica bila teška baš zbog spomenutih faktora i imali smo sreće što se Anđa Arbutina snašla u poslednjoj sekundi i dala koš za pobedu.

Ušle smo u finale rasterećeno, znajući da SAD ima mnogo više medalja i iskustva. Oni su po trenažnom mentalitetu i takmičarskom duhu tada bile korak ispred, ali je finale za nas bio vrhunski uspeh.

Priliku za odmor i slobodno vreme smo koristili za obilazak Seula i praćenje utakmica i nastupa jugoslovenskih sportista na raznim borilištima. Zanimljivo i inspirativno je bilo provoditi vreme sa ostalim velikanima svetskog i juugoslovenskog sporta.

Iz Jugoslavjje su krenula sigurno tri ili četiri aviona u delegaciji za Seul, a sa nama u avionu su bili košarkaši i fudaleri. Dosta vremena sam provodila sa Tonijem Kukočem. Dražen Petrović je bio često sa nama, dok se Žarko Paspalj isticao humorom, baš kao i Boba Živojinović. Jednom prilikom smo sreli švedskog tenisera Štefana Edberga dok je vozio bicikl po olimpijskom selu. Za mladu sportistkinju kao što sam ja u to doba bilo je neverovatno da vidim nekoga koga sam do tada mogla pronaći i slušati samo preko medija.”