Poput mnogih svojih vršnjaka i drugova iz kraja, ne razlikujući se mnogo u afinitetima, započeo je da igra fudbal u lokalnoj pionirskoj selekciji. Uslovi tog perioda su nametali ovaj sport kao najpopularniji i prve sportske korake su mnoga deca načinila baš na zelenom travnatom terenu.

‚‚Igrali smo neku utakmicu u mlađim kategorijama i dao sam tri gola. Bilo je to izuzetno, osećao sam veliki ponos i sreću. Nakon sedam dana smo igrali novu utakmicu i trener je pročitao sastav u kojem nisam bio. Bio sam iznenađen, jer sam prethodnu utakmicu dao tri gola i kako to da sada ne budem u postavi. Objasnili su mi da je to stvar taktike. Bacio sam kopačke i otišao u susedno dvorište gde se igrao rukomet.”

Iako je već odavno gazio rukometnim vodama i postao nosilac zrenjaninskog Proletera, ljubav prema fudbalu je i dalje tinjala. Jednom prilikom mu se javio poznati jugoslovenski fudbalski stručnjak Tomislav Manojlović, koji ga je ubeđivao da ‚‚zamrzne” status u rukometu na nekoliko meseci i posveti se fudbalu, jer je talenat koji je pokazivao garantovao da će za kratko vreme sigurno na leđima nositi ‚‚devetku” u fudbalskoj reprezentaciji Jugoslavije. Bio je to ogroman izazov.

‚‚Kada smo se sretali kasnije, govorio mi je da je trebalo da ga poslušam i da bih u fudbalu napravio vrhunsku karijeru. Verujem da bih imao uspeha i u tom sportu, jer sam jedno vreme uporedo igrao i žurio sa fudbalskih utakmica na rukometne. Ali, tada sam već bio pozvan u rukometnu selekciju i to je ono što je mene tada interesovalo i što je bio moj izbor.”

‚‚Čile je imao neodbranjiv šut. Svi golmani su znali u koji ugao šutira i na kraju je došlo do toga da pokaže protivničkom golmanu gde će uputiti šut, a da on to nije mogao da odbrani. Strahovita brzina šuta ga je krasila.”

Prvi odlazak na Olimpijske igre u Moskvi nosi gorčinu neosvojenog odličja. Jugoslovenska škola rukometa je postajala prepoznatljiva početkom osamdesetih godina prošlog veka i beležila sve bolje rezultate na međunarodnim takmičenjima. Pred nastup u Moskvi, selekcija je podmlađena i priključeni su mlađi igrači koji su svojim kvalitetima bili dostojni izlasku na teren na najjačem rukometnom turniru tog vremena. Među debitantima na OI su bili Veselin Vujović, Jovica Cvetković, Jovan Elezović, Mile Isaković i drugi. I pored smene generacija, Jugoslavija je imala priliku da igra finale. Rasplet je bio takav da ako se doživi poraz sa četiri i manje gola razlike, prolazak dalje je siguran. U slučaju da se izgubi sa četiri ili više gola razlike, ostaje razigravanje sa peto i šesto mesto. Jugoslavija je poražena od SSSR-a 26:21 i time ostala bez borbe za medalju.

‚‚Na tim Igrama zlatni su bili košarkaši, vaterpolisti,... Vratili smo se u Beograd i izlazimo sa aerodroma. Ipak smo osvajači petog mesta, što nije loš rezultat imajući u vidu značaj turnira i konkurenciju. Novinari prolaze pored nas i niko ništa da nas pita. Čekali smo prtljag, razočarani i pokunjeni. Dali smo obećanje: od tada pa dok zajedno budemo igrali, možemo da se vratimo bez noge ili ruke, ali bez medalje ne. Već za dve godine smo igrali finale Svetskog prvenstva i bili drugi, 1984.godine smo osvojili zlato na Igrama u SAD i 1986. godine Svetsko prvenstvo u Švajcarskoj.”

Obećanje dato nakon Moskve bio je temelj na kojem se izgradila epoha najsjajnijeg perioda jugoslovenskog rukometa. Nakon srebra na Svetskom prvenstvu 1982. godine kroz pripreme za nastup na OI u Los Anđelesu i esenciju kvaliteta, napornog rada i zdrave atmosfere trebalo je materijalizovati u ono u šta su svi čvrsto verovali. Iako je rukomet bio jedino o čemu se moglo pričati i razmišljati, potajno bi se pojavila varnica koja bi zapalila fudbalski deo umeća Momira Rnića.

‚‚Ostalo je nekoliko dana pred odlazak na OI u Los Anđelesu. Moja fudbalska ekipa u selu je igrala utakmicu u nedelju, a ja sam selektoru Jezdimiru Stankoviću predložio da imamo slobodno nedeljno popodne kako bi se reprezentacija odmorila i opustila. Imao sam na umu da odem i odigram utakmicu, ali sam morao biti vešt pred selektorom kako bih to sakrio. Imali smo pripreme u Srbobranu, otišao sam i odigrao tu utakmicu i vratio se uveče normalno u hotel. Sutradan na doručku, selektor čita novine u kojima stoji veliki naslov: ‚‚Rnić rešio derbi”! Nastupa opšti smeh i neverica. Objasnio sam selektoru da ja to volim i da je ta ljubav jača od mene. Srećom, nisam doživeo nikakvu povredu i otišao sam sa ekipom u SAD.”

Rukometna mašinerija jugoslovenske selekcije je ubrzavala i dostizala radnu temperaturu kako je turnir odmicao i četvorogodišnji olimpijski ciklus je trebalo krunisati mestom za koje je rukometni svet video samo jednu selekciju - Jugoslaviju. Posle slabije uvodne izvedbe protiv Islanda, koji je bio prvi protivnik na turniru, do finala su stvari išle očekivanim putem. Tamo se jugoslovenskim rukometašima suprotstavila, pomalo neočekivano, ekipa Zapadne Nemačke.

‚‚Kako je vreme odmicalo sve smo bliži trijumfu, a kraj nikako da dođe. Stalno smo gledali u semafor, gde 60. minut nikako da nastupi. Kada se pojavio 60. minut koji je tekao, usledio je tajac. Stojimo dvadesetak sekundi. Nakon isteka vremena, gledamo se međusobno i shvatamo da je sve završeno. Nismo bili svesni šta smo uradili, bili smo puni emocija. Kada samo izgovoriš ‚‚olimpijski šampion” već zvuči impozantno, a zamislite kako je doći do toga, podići trofej i biti na postolju. Celu tu noć smo išli po Los Anđelesu u otvorenim kabrioletima, ljudi nas pozdravljaju i vesele se. Neverovatan doživljaj.”

Igre u Los Anđelesu su ostale nenadmašne u organizaciji i implementiranju mnogih tehnoloških inovacija tog vremena. Pored svih pratećih sadržaja i dolaska u bogato opremljeno olimpijsko selo, neopisiv osećaj je deliti prostor zajedno sa Karl Luisom ili Štefi Graf. Draž koju nosi učešće na Olimpijskim igrama je neizreciva i čuti desetine drugih jezika, upoznati različite kulture i sticati nova prijateljstva, plesati i pevati na velikoj diskoteci na otvorenom je stvar koja je neizbrisiva u sećanju svakog učesnika. Bio je to jezik zajedništva koji su svi mogli da razumeju.