Mile Isaković rođen je 17. januara 1958. godine u Šapcu. Sa rukometnom reprezentacijom Jugoslavije osvojio je zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984. godine i zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu 1986. godine u Švajcarskoj. Pripada mu i srebrna medalja sa Svetskog prvenstva održanog 1982. godine u Zapadnoj Nemačkoj. Učestvovao je još i na Olimpijskim igrama u Moskvi 1980. godine kada je Jugoslavija zauzela šesto mesto.

Ne skrivajući želju da, kao školarac, svoje talente usmeri na više frontova poput svojih drugara i drugarica iz generacije, Mile Isaković je rukometom počeo da se bavi prilično kasno. I dok su neki igrači iz njegove generacije već plovili profesionalnim vodama, zaokret i odabir rukometa kao jedinog sporta koji trenira napravio je tek u 19. godini.

„Kao srednjoškolac sam više vremena provodio na atletskim i košarkaškim terenima nego na rukometu. Započinjao sam povremeno da igram i prekidao. Sve do 19. godine trenirao sam više sportova i relativno kasno sam počeo da igram rukomet. U Šapcu su bile tri osnovne škole iz koje su poticali sportisti, uglavnom rukometaši. Poznato je da su tri šabačka nastavnika u različitim školama imali afinitet prema rukometu, a ja sam išao u osnovnu školu u kojoj su se interesovali za muzičare, hor i orkestar. Kasnije sam se priključio rukometnoj sekciji.”

Rukomet u Šapcu osamdesetih godina prošlog veka ima status božanstva i nezaobilazna je tema u svakodnevici ne samo lokalno, već i širom Jugoslavije. Šabački čarobnjaci su rukometnu simfoniju svakoga dana činili još lepšom i sjajnijom i uporedo sa uspesima Metaloplastike, reprezentativna selekcija Jugoslavije plesala je pod istim taktom. Na selektoru Jezdimiru Stankoviću je bio nezahvalan zadatak da izvrši smenu generacija. Napravio je spoj mladih i starijih igrača pred OI u Moskvi. Generacija sa Pavićevićem i ostalima je polako odlazila. Oni su bili generacija od koje su debitanti učili i imali nastup na OI u Moskvi.

Na Olimpijskim igrama u Moskvi medalja izmiče zbog lošije gol razlike u odnosu na druge ekipe sa kojima se stvorio krug i konačan plasman je šesto mesto. Bogatiji za jedno veliko takmičenje, nadolazeća generacija Vujovića, Isakovića, Elezovića i drugih već dve godine kasnije na Svetskom prvenstvu osvaja srebnu medalju. Olimpijski ciklus je okupio najbolje igrače koji su bili nosioci igre u svojim klubovima i sve drugo osim zlata na OI u Los Anđelesu ne bi zadovoljilo apetite rukometne javnosti tog doba.

„U Los Anđelesu 1984. godine imali smo okosnicu prethodnog takmičenja i iskustvo sa Metaloplastikom na međunarodnoj sceni u to doba. Pre finala, imali smo dve jako bitne utakmice. Prvu na turniru protiv Islanda i poslednju u grupi protiv Rumunije. Protiv Rumuna je poslednja utakmica u grupi, gde je njima odgovarao nerešen rezultat, a nama pobeda, jer tada nije bilo ukrštanja. Tada su prvi u svojim grupama igrali finale. Opet smo došli u situaciju da do pred kraj gubimo, imamo igrača manje i ponovo smo uspeli da preokrenemo i pobedimo i uđemo u finale. To su dve utakmice koje su bile čak u nekim aspektima i teže od finala. Finale je za nas bila potvrda onog što smo svi očekivali i za šta smo se borili. Praktično, toliko smo bili spremni i superiorni da nismo sumnjali u našu pobedu.”

Finale se igralo u dvorani gde igraju NBA košarkaši Los Anđeles Lejkersa. Naša selekcija je dobila svlačionicu koju su oni koristili i mogli su da vide kako sve to grandiozno i profesionalno izgleda u NBA ligi tada. Svaki igrač je imao svoj zaseban odeljak i kasetu, postojala je posebna sala za zagrevanje, teretanu. U svlačionici je bio tepih debeo nekoliko centimetara, besprekorno čist i održavan.

Nezaobilazni faktori olimpijskog ambijenta i atmosfere činili su zlatnu medalju još vrednijom i sjajnijom. Jedinstvenost epohe u kojoj se rukomet u Jugoslaviji razvijao i dostigao rezultate neviđenih razmera ovekovečen je u želji i posvećenosti jednog sistema koji je tada pokazivao svu svoju snagu i efektnost.

„Selektor Branislav Pokrajac je bio asketa i vrlo privržen sistemu rada. Došli smo tamo nekoliko dana pred takmičenje, u dan i po smo imali pet treninga na pet različitih podloga. Na travi, na atletskoj stazi, betonu,... Kod Pokrajca se znao tačan raspored i pored mnogo obaveza, nije bilo mnogo vremena za odmor. Šalili smo se međusobno da smo više vremena proveli u sobi sa cimerima nego sa svojim devojkama i ženama.”

„Pred prvu utakmicu sa Islandom smo imali desetak minuta za zagrevanje. Zagrevali smo se u dvorani koja je bila malo iznad glavne dvorane. Završili smo zagrevanje i silazili ka glavnom terenu, a ja sam, silazeći niz stepenice, žonglirao nogom i koračao. U jednom momentu, jedan od igrača koji je završio utakmicu me je nenamerno gurnuo i silazeći sam stao nezgodno na stepenik, te sam iskrenuo zglob. U trenutku je otekao. Zamisli situaciju u kojoj igraš prvu utakmicu i zbog bezazlene situacije doživeo si povredu. Kome da kažeš?! Ne smeš ni da pomisliš na to! Odigrao sam celu utakmicu sa takvim nateklim zglobom, poput teniske loptice.”