Zahvaljujući društvu iz razreda, koje je već u gimnaziji pokazivalo afinitete prema veslanju, Milorad pravi prvi zaveslaj u Begeju, kraj dvorišta škole. Oformljen je čak i razredni četverac, uz podršku razrednog starešine, čiji su puleni beležili najbolje rezultate na školskim takmičenjima.

„Tih godina, Begej je prolazio baš pored zgrade gimnazije i često na času fizičkog sednemo u četverac i prođemo za vreme našeg časa pored nastavnika, kako bi video da smo odradili trening. Mi smo mu se višestruko odužili u ostalim školskim disciplinama, poput košarke, rukometa, atletike, gde smo postizali odlične rezultate zbog kondicije i fizičke pripreme koje nam je veslanje donelo.”

Ambijenti vredni prepričavanja sa priprema za Olimpijske igre dešavali su se na zimskim pripremama na Žabljaku. Trener Srba Saratlić je sprovodio intenzivne treninge, ponekad po vrlo teškim uslovima, snegu i temperaturi koja je često bila u minusu dok su trčali ili radili ‚‚skijaško trčanje”. Međutim, sve im je to bilo mnogo lakše jer su gradili dobru atmosferu između njih. Kako bi ih dodatno motivisao i podučio, Saratlić je dovodio lokalnog profesora istorije koji im je pričao zanimljivosti i istorijat tog kraja Jugoslavije i Crne Gore.

Učešće na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu nosi nekarakterističan smeštaj za veslače i kajakaše. Takmičari u tim sportovima su bili smešteni u ogranku olimpijskog sela po imenu Santa Barbara. Mesto je bilo dodatno atraktivno zbog činjenice da je tadašnji predsednik Sjedinjenih Američkih Država Ronald Regan baš tu imao imanje. Staza za veslanje je bila udaljena malo više od stotinu kilometara od smeštaja i takmičenje se održavalo na jezeru koje je bilo zaliha pitke vode za celu regiju Los Anđelesa. Uglavnom su odlazili jednom dnevno na trening na jezero, jer je put oduzimao mnogo vremena, te su prepodnevni trening imali tamo, dok su popodne silazili na plažu nedaleko od paviljona da istrče ili urade istezanje.

„U finalu smo krenuli silovito od početka. Sve vreme je koncentracija bila na posadi Zapadne Nemačke, koja nam je bila najveći konkurent. Međutim, poslednjih nekoliko stotina metara, američka posada kao da je tog momenta startovala, strahovito su veslali do kraja i osvojili zlato. Mi smo bili treći, Belgija druga.”

Slike koje su nastale sa takmičenja pažljivo čuva u svojoj arhivi. Često viđen sa fotoaparatom u rukama, postao je prepoznatljiv član delegacije, uvek spreman da ovekoveči što više zajedničkih trenutaka. Tokom Igara u Moskvi sedeo je zajedno sa Zoranom Pančićem i rukometašicama Svetlanom Kitić i Svetlanom Anastasovskom na večeri.

„Zamolio sam Zorana da slika Svetlanu Kitić i mene za uspomenu. Posle toga smo često spominjali da je ta slika obeležila Igre, jer smo oboje osvojili medalje u svojim sportovima. Četiri godine kasnije, tokom jednog izleta u Los Anđelesu u Diznilendu, sreli smo ponovo naše rukometašice i tada sam rekao Svetlani da bi bilo dobro da se slikamo ponovo, jer smo u Moskvi uzeli medalje, možda to bude neka vrsta amajlije. Ponovo smo oboje osvojili odličja!”

Autor: Relja Barać