Reka Dunav u biografijama mnogih veslača se spominje kao nezaobilazan deo u odrastanju i afirmaciji i mesto gde su napravili prvi zaveslaj. Boravak na obali tokom detinjstva i prvi susret s veslačima koji su svakodnevno pravili desetine kilometara trenirajući, izmamile su i njegovu želju da sedne u čamac i krene istom stazom.

Jaka konkurencija i zahtevni treninzi traže od svakog sportiste da pruži maksimum svojih mogućnosti, kako bi se dokazao i ostvario najbolje rezultate na takmičenjima. Afirmaciju svakog veslača nosi veslanje u ‚‚skif‚‚ disciplinama, kada se veslač nalazi sam u čamcu i time je mogao obezbediti svoje mesto u kombinacijama za najbolji čamac, koji je konkurisao za odlazak na međunarodna takmičenja.

Nastupiti na Olimpijskim igrama u najboljoj mogućoj kombinaciji i pronaći odgovarajućeg partnera bila je enigma, koja je pratila svaki ciklus. Četvorogodišnje pripreme za nastup na Igrama nose jednačinu, koja prema Zoranovim rečima izgleda veoma prosto, i samo tokom jedne godine nosi: 1.500 kilometara trčanja, 1.500 tona podignutih tegova u raznim vežbama i oko 6.500 kilometara provedenih u čamcu. Kada se to pomnoži sa četiri godine, dobija se slika i cifra jednog olimpijskog ciklusa i priprema za takmičenje.

U okviru priprema i ispunjavanja norme za odlazak na Olimpijske igre u Moskvi 1980. godine na Svetskom prvenstvu na Bledu 1979. godine osvaja četvrto mesto u četvercu skul i time dobija vizu za učešće na Igrama.

U kombinacijama koje su pravljene za najbolji čamac, rezultatima i formom su se istakli Milorad Stanulov i Zoran Pančić, duet koji je u takvoj konkurenciji, formom i rezultatima, bio sposoban da jugoslovensko veslanje podigne na stepenik više.

Na nastupu u Moskvi veslaju četiri trke. Prvu trku eliminacije, drugu repesaž, treću polufinale i poslednju finale. Tadašnja finalna trka nosi bitku ne samo sa najboljim svetskim posadama, poput Čehoslovačke i Istočne Nemačke, već i sa nepovoljnim vremenskim uslovima koji su tada vladali. Izuzetno vetrovito vreme i talasi koji su se pojavili bili su otežavajuća okolnost za sve posade.

„U takvim uslovima, bilo je bitno ne doživeti nikakav peh i ta borba je trajala tokom cele trke. Do poslednjeg metra smo vodili bitku za medalju. Prvi su bili momci iz Istočne Nemačke, sa samo dve sekunde prednosti u odnosu na nas. Treći su Čehoslovaci.”

Samo učešće na Igrama nosi neopisiv osećaj i ponos, predstavljajući svoju zemlju na smotri najboljih na planeti. Osvajanje olimpijske medalje je nezamenljiv momenat i kruna karijere svakog sportiste. Govoreći o boravku u olimpijskom selu, izdvaja detalj koji mu je ostao upečatljiv. Silazeći liftom u koji je moglo da stane skoro trideset ljudi, našao se zajedno s gimnastičarkom Nađom Komaneči i reprezentacijom Rumunije, koja je bila neprikosnovena na svim takmičenjima tog doba. Kako su se otvorila vrata lifta, tako je gomila novinara s fotoaparatima nasrnula na sve njih. Ona je bila prava atrakcija i nju su nestrpljivo čekali ispred lifta. Mnogi sportisti koji su se našli u liftu, pomislili su da su novinari došli baš zbog njih. Međutim, gotovo svi su očekivali samo Nađu, koju zbog male visine i neupadljivosti, praktično, u liftu niko nije ni primetio da je prisutna.