Krajem sedamdesetih godina prošlog veka, evidentan je uspon jugoslovenskog veslanja posle promene sistema rada. Uključena je šira grupa veslača koji su zadovoljavali kriterijume izrađenog plana, da bi se u takvoj, proširenoj konkurenciji, mogli ravnopravno takmičiti i izboriti norme za odlazak na međunarodna prvenstva i OI.

„Takav način izbora i rada donosi četvrto mesto skul četverca na Svetskom prvenstvu, a šesto mesto na OI u Moskvi, u kojem sam ja učestvovao. Nažalost, plasman na OI trebao je biti bolji, ali smo imali takav peh da je jedan od ljudi u čamcu bio prehlađen i uzimao lekove tokom Igara. Milan Arežina je finale veslao na antibioticima. Međutim, drugi čamci prave sjajne rezultate. To su jedine Igre na kojima je Jugoslavija uzela dve medalje u veslanju.”

Uprkos tome što je pritisak rezultata i plasmana bio konstanta u svakoj delegaciji, olimpijsko selo uvek obiluje zanimljivim detaljima i situacijama vrednih prepričavanja.

„Radomir Kovačević je na tim Igrama uzeo bronzanu medalju u džudou. Imali smo u kompleksu vozić koji je vozio sportiste do zgrada. Sedeli smo zajedno s njim u tom vozu a on je imao medalju oko vrata. Preko puta nas sedi sitan Azijat. Kovačević mu ponosno pokazuje osvojeno odličje i kaže: ‚‚Bronza!”. Ovaj ga pogleda, blago se nasmeši, otkopča trenericu i izvadi tri medalje: dve zlatne i jednu srebrnu!”

„Bili smo u istom paviljonu sa našim džudistima i jedno jutro su izašli na plato ispred da bi radili vežbe u paru, zagrevanje i lakši trening. Jedan od parova je bio Kovačević, sa Obadovim ili Bajčetićem. Noć pre je pala kiša i po asfaltu su bile barice. Radili su vežbu u kojoj jedan uhvati drugog kolegu za noge a on, poput kolica, ide unapred i prelazi određenu dužinu. Kovačević je došao na red da hoda na rukama. Kolega je imao nameru da se našali, te ga je ‚‚provozao” kroz nekoliko bara na putu. Pričalo se da ga je Kovačević vijao po olimpijskom selu do podne ne bi li ga stigao da mu vrati za šalu.”

U slobodno vreme je odlazio nekoliko puta sa kolegom iz čamca Darkom Zibarom na košarkaške terene. Viđali su se sa kolegama iz ostalih sportova, koji su nakon takmičenja dolazili opušteniji i bez bojazni da bi povreda mogla da im utiče na plasman. Za dobru atmosferu su uvek znali da se pobrinu takmičari iz manjih zemalja.

„Postojao je jedan trg ispred restorana u olimpijskom selu gde su se skupljali sportisti. Neki su donosili instrumente i svirali. Sećam se Brazilaca koji su voleli da animiraju okolinu i budu u centru pažnje.”