Početkom sedamdesetih godina prošlog veka dolazi da živi u Veternik kraj Novog Sada, preselivši se sa porodicom iz mesta Jezero, opština Jajce, u Bosni i Hercegovini. U isto vreme, otac se vraća u Nemačku da radi i nedugo zatim kupuje televizor na kojem Tadija, zajedno sa braćom Sretenom i Slobodanom, prvi put gleda Olimpijske igre 1972. godine u Minhenu i osvajanje zlatne olimpijske medalje Mate Parlova. Tada ni ne sluteći da će četiri godine kasnije upravo on biti u ringu boreći se u finalu i kasnije sa srebrnim olimpijskim odličjem oko vrata.

Mlađi brat Slobodan je bio fasciniran boksom. Intezivno je tragao za mestom u Novom Sadu gde se može trenirati i zadužio je svog starijeg brata da mu pomogne i nađe klub. On je išao u osnovnu školu u Futogu, dok je Tadija pohađao srednju školu u Novom Sadu i prilikom povratka kući iz škole raspitivao se, da li postoji bokserski klub u gradu. Nakon izvesnog vremena, nailazi na jedan lokalni klub i u razgovoru sa trenerom napomene da je došao da se raspita za svog brata Slobodana da dođe i počne da trenira. Međutim, sudbina je promešala karte tako da na insistiranje trenera, prvi on ulazi u ring, iako ga boks uopšte nije interesovao.

‚‚Bez obzira na to što uopšte kod sebe nisam imao nikakvu odgovarajuću opremu za trening i što me boks nije zanimao, prvi sam navukao rukavice.”

Voli da kaže kako se pre toga čak nije ni potukao. ‚‚Skidaj se i kreni u salu!” Trener je bio jasan i neumoljiv. Sve ono što je viđao jedino na televiziji, sada mu se ukazuje nadomak ruke: džak i „kruška” , rukavice i ring. Na redu je bilo dokazivanje.

Uhvativši zalet nakon takvog početka bokserske karijere, poput filmskog zapleta, nije preostalo ništa drugo osim napornih treninga i priprema za takmičenja. Tri i po godine od prvog treninga, pred njim je nestvarno uzbuđenje. Spisak reprezentacije bio je bogatiji za ime Tadije Kačara. Odabran je da predstavlja svoju zemlju na Olimpijskim igrama u Montrealu 1976. godine i pred vratima ostvarenja sportskog sna, oseća veliki ponos i odgovornost. Sada se pred njim nalazi grandiozno olimpijsko selo i ambijent kakav nekoliko godina ranije nije mogao ni da zamisli.

‚‚Sve te legende sporta u to doba delile su zajedno prostor u selu, sportisti poput Sare Simeoni, Nađe Komaneči ili Alberta Huantorene. Iz tadašnje jugoslovenske delegacije poseban utisak mi je ostavio Zoran Slavnić, uvek vedrog duha zadužen za dobru atmosferu. U slobodno vreme sam često igrao šah sa bacačem kugle Vladimirom Milićem.”

Uspešno preskočivši stepenike dodeljene žrebom, našao se u finalu Igara. Ističući kako već sam dolazak na Olimpijske igre nosi neizbrisiv trag u biografiji svakog sportiste. Osvajanje srebrne olimpijske medalje svrstava ga u red najuspešnijih jugoslovenskih boksera.