Olimpijski plamen je manifestacija pozitivnih vrednosti koje je čovek oduvek povezivao sa simbolikom vatre. Čistoća plamena je zagarantovana posebnim načinom paljenja uspomoć sunčevih zraka. Uhvaćen u centru recipijenta zvanog „skaphia“, preteče paraboličnog ogledala koje se danas koristi za paljenje olimpijskog plamena, zraci su izazivali intenzivnu toplotu koja je omogućila da se dobije plamen. Izbor Olimpije kao polazne tačke naglašava duboku vezu imeđu antičkih i modernih Igara.

Stari Grci su na primer objašnjavali prisustvo vatre kroz mit o Prometeju. Na antičkim OI veliki bazen vatre bio je upaljen tokom čitavih Igara, svih ceremonija i takmičenja na oltaru svetilišta Hestije. Konstantno gorući plamen odražavao je krađu vatre od grčkog boga Zevsa od srane Prometeja, navodnog tvorca čovečanstva. Prometejevo darivanje plamena čovečanstvu je dalo podsticaj ka razvoju civilizacije.

Moderna tradicija olimpijskog plamena datira još od Olimpijskih igara 1928. godine u Amsterdamu, kada je upaljen prvi put. Godine 1936. u Berlinu započeta je tradicija štafetnog nošenja baklje, a trkači je nose do zemlje domaćina togodišnjih Igara u simboličnoj trci od prošlosti do sadašnjosti. Radnik elektroprivrede Amsterdama zapalio je prvi moderni olimpijski plamen u Maratonskoj kuli Olimpijskog stadiona u Amsterdamu.

U današnje vreme, nekoliko meseci pre otvaranja Igara, ispred ruševina Herinog hrama glumice koje igraju ulogu sveštenica gore pomenutom metodom pale olimpijski plamen. Koreografija i kostimi korišćeni u ceremoniji su zasnovani na onima iz antike. Nakon paljena se stavlja u urnu i transportuje se na drevni stadion gde se daje prvom trkaču, grčkom atletičaru, od strane visoke sveštenice odgovorne za ovu operaciju. Ovaj proces se odvija mesecima pre otvaranja Igara, kako bi se omogućilo da štafeta stigne u grad domaćina Igara na vreme.

Tokom ceremonije otvaranja, poslednji nosilac baklje trči ka gorioniku, često postavljenom na vrhu velikog stepeništa, a zatim koristi baklju da zapali plamen. Prenos olimpijskog plamena iz završne baklje u gorionik na centralnom stadionu domaćina označava simboličan početak Igara.

Kao poslednji nosilac štafete olimpijske baklje, smatra se da je velika čast zapaliti gorionik na stadionu, a shodno tome, postala je tradicija da se biraju najuspešniji sportisti koji će voditi ovaj deo ceremonije. Prvi poznati sportista koji je zapalio grionik na stadionu bio je devetostruki olimpijski šampion Pavo Nurmi, koji je oduševio domaću publiku u Helsinkiju 1952. Enriketa Basilio je 1968. godine postala prva žena koja je izvela ovu ceremoniju na Olimpijskim igrama u Meksiku.

Možda jedna od najspektakularnijih ceremonija paljenja odigrala se na Letnjim olimpijskim igrama 1992. godine, kada je paraolimpijski strelac Antonio Rebolo ispalivši zapaljenu strelu upalio olimpijski plamen na gorioniku.

Šteta je nepomenuti OI 2012. godine u Londonu i paljenje olimpijske vatre od strane 7 britanskih sportista, od kojih je svaki imao zaduženje da zapali po jedan mali plamen na zemlji, zapalivši time 204 bakarne latice koje su formirale olimpijski plamen. Svaka latica je simbolično predstavljala jednu od zemalja učesnica Igara nakon kojih su Nacionalni olimpijski komiteti na poklon dobili po jednu.

Na ZOI u Sarajevu 1984. godine olimpijski plamen zapalila je jugoslovenska klizačica Sanda Dubravčić.