Branislav, Branko, Martinović je rođen u Beogradu 29. novembra 1937. godine. Bio je jugoslovenski rvač grčko-rimskim stilom, višestruki pobednik u jugoslovenskim i međunarodnim takmičenjima.

Njegova starija braća su se bavila sportom, ugledajući se na njih, Branko je počeo da trenira boks u klubu Slavija još kao dečak. S obzirom da su bokseri nakon treninga imali naviku da idu u kafanu, Branislavova majka nije bila zadovoljna izborom sporta najmlađeg sina te je zamolila njegovu stariju braću da ga odvedu na rvanje.

Martinović je prvih mesec dana samo gledao, nije želeo da trenira jer mu se sviđao boks, ne i rvanje, nedostajala mu je brzina i dinamika. Njegova rvačka karijera počela je u FD Metalac 1948. godine, a nastavila se dve godine kasnije u klubu Železničar. Iako je na rvanje doveden od strane starije braće, oni mu nisu prenosili svoje umeće, šta više, mlađa grupa je bila odvojena od starije. Imali su po pet treninga dnevno i bilu su trenirani od strane domaćih trenera. U periodu posle rata, zemlja je i dalje bila u krizi te je falilo i novca, samim tim i hrane, vitamina i minerala. Deca su tada bila prilično mršava, često sa krivom kičmom. Branko je imao nepunih 28 kilograma, sa svojim drugovima, jeo je najčešće povrće iz zemlje poput šargarepe, kelerabe, krompira i slično. Majke su im štrikale dresove, a prvu trenerku je video 1951. godine.

Prvo takmičenje mu je bilo klupsko, 1948. je od 19 borbi prvih 14 izgubio, da bi se na kraju stvari preokrenule. Kako bi ekipa bila kompletna, dve godine kasnije je izabran za predstavnika seniorske muva kategorije. Na prvenstvu Srbije 1952. godine zauzeo je 3. mesto. U tom periodu najbolje rezultate su beležili rvači iz Vojvodine, primera radi Spartak iz Subotice.

O rvanju je najviše naučio od trenera iz Sovjetskog saveza, jer su oni praktikovali drugačiji tip treninga, pripreme i borbe uopšte. U reprezentaciju je kao član druge ekipe ušao 1954. godine. Iako je na Trofeju Jadrana bio 2. na Svetskom prvenstvu, 1958. godine u Budimpešti je bio 6. Izgubio je od Rumuna, jer ga je kako kaže selektor prevario sa taktikom, tu se pokazalo još jednom da je taktika i način borbe koji su praktikovali Sovjeti ipak bila bolja.

Martinovićevo prvo učešće na Olimpijskim igrama bilo je u Rimu, 1960. godine. Kao jedini koji je imao manje od 6 negativnih bodova, zaslužio je zlatno odličje, ali je krajnji rezultat bio drugačiji. Ovo takmičenje u rvanju grčko-rimskim stilom nastavilo je da koristi sistem eliminacije pomoću „loših poena“. Sistem je uveden na Letnjim olimpijskim igrama 1928. za rvanje grčko-rimskim stilom i na Letnjim olimpijskim igrama 1932. za rvanje slobodnim stilom.

Nakon pete runde, bronzanu medalju sebi je je obezbedio Šveđanin, Gustav Frej. Tokom borbe između Atvandila Koridžea (SSSR) i Dimitra Stojanova (Bugarska), nakon kratkog razgovora, Stojanov je prestao da se bori i samim tim izgubio borbu. Jugoslavija je protestovala zbog rezultata ovog meča jer bi pobeda Stojanova eliminisala i Koridžea i Stojanova, ostavljajući Martinovića jedinim preostalim rvačom i samim tim osvajačem zlatne medalje. Stojanov je diskvalifikovan, što mu je oduzelo 5. mesto, ali Koridže nije bio kažnjen i nastavio je da se bori protiv Martinovića u 6. kolu. U meču sa Koridžeom je bilo dovoljno da rezultat bude nerešen i zlatno odličje bi pripalo Martinoviću, ali rezultat je izostao. Iako je sve išlo u korist Branislava, postojao je jedan problem koji ga je mučio. U pitanju je bila povreda u predelu rebara koja je samo zalečena. Međutim Atvandil je znao za Brankovu slabost i nakon nekog vremena je iskoristio priliku da ga napadne na taj način da Branko nije imao šanse za pobedu. Na kraju, Marinoviću je pripala srebrna medalja. Ista je otputovala za Cirih odvojeno i vraćena mu je nakon 7-8 dana, ali bez originalne kutije.

U Beogradu nije bilo dočeka, neke posebne proslave, samo tročasovno snimanje u prostorijama Politike. Nagradu je primio u Savezu u iznosu od 200 hiljada dinara od kojih mu je ostalo samo 70 hiljada nakon odbijanja poreza i kupovine poklona.

Nakon ovog uspeha, Martinović je učestvovao na Svetskom prvenstvu u Jokohami 1961. godine gde je izborio bronzu, potom je usledilo zlato na Mediteranskim igrama 1963. godine u Napulju. Bio je učesnik Olimpijskih igara 1964. u Tokiju na kojima je osvojio bronzanu medalju. Na Evropskom prvenstvu u Esenu 1966. godine je osvojio još jedno bronzano odličje. Karijeru kao sportista je završio 1968. godine. Bio je član Izvršnog odbora Rvačkog saveza Jugoslavije i trener Rvačkog kluba Železničar iz Beograda. Zaslužni je sportista Jugoslavije.

Preminuo je 26. februara 2015. godine u Beogradu.