Učešće jugoslovenskih sportista na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. godine prati jedna posebna priča. Ova godina, kao i prethodni period bio je veoma težak za Jugoslaviju. Sredinom 1991. godine su počeli nemiri i sukobi oko nerešenih političkih pitanja koji su prerasli u međuetničke oružane sukobe i doveli do raspada SFRJ.

Zbog pomenute političke situacije u zemlji uvedene su sankcije Jugoslaviji od strane UN i onemogućeno nam je učešće na Olimpijskim igrama. Zemlje, bivše članice SFRJ su bile učesnice počev od Igara u Albervilu i to Hrvatska i Slovenija, a na Igrama u Barseloni kao nezavisne države učestvovale su sve zemlje bivše SFRJ sem Jugoslavije, Makedonije i Bosne i Hercegovine.

Tadašnji predsednik MOK-a Huan Antonio Samaran uputio je molbu predsedniku SAD, Džordžu Bušu za podršku da se jugoslovenskim sportistima dozvoli učešće na Olimpijskim igrama kako je SAD bio glavni inicijator uvođenja sankcija Jugoslaviji.

Posle niza sastanaka i zasedanja tokom jula meseca, samo četiri dana pre svečanog otvaranja doneta je konačna odluka da Jugoslavija može da učestvuje na Olimpijskim igrama i to u individualnim sportovima bez nacionalnih obeležja iako su isprva dobili mogućnost takmičenja i u ekipnim i idividualnim sportovima što je osnovano Poveljom MOK-a. Tako su naši sportisti, njih 52, otputovali na Igre na kojima su se takmičili u 13 pojedinačnih sportova, pod olimpijskom zastavom u belim trenerkama, bez defilea prilikom svečanog otvaranja kao ,,Nezavisni olimpijski učesnici’’. Pod tim imenom i na isti način takmičile su se Makedonija i Bosna i Hercegovina.

Ovo je bio jedan veliki udarac za Jugoslaviju, pogotovo za košarku jer se veruje da bi naša ekipa sportista, čak i bez predstavnika iz Slovenije i Hrvatske odnela pobedu nad Timom snova iz SAD-a i osvojila zlato na Igrama.