Preteča modernih Olimpijskih igara bile su Palićke sportske igre, ili kako su je zvali Palićka olimpijada. Održane su prvi put 26. avgusta 1880. godine, 16 godina pre nego što je francuski baron Pjer de Kuberten u Atini zvanično obnovio antičke Olimpijske igre. Veruje se da su počeci olimpizma začeti na sportskim terenima današnje teritorije Bačke koja je u tom periodu pripadala Austrougarskoj monarhiji. Ovaj podatak većinski nije poznat kako sportskoj javnosti Srbije tako i svetu uopšte.

Inicijator, organizator i sponzor prvih Palićkih sportskih igara /Palićke olimpijade/ bio je Subotičanin, baron Lajoš Vermeš (1860 - 1945). Kao bogati veleposednik na Paliću imao je brojne kuće i imanja. Studirao je medicinu u Budimpešti i bio ljubitelj sporta. Po povratku u rodni grad, zajedno sa braćom Belom i Nandorom osnovao je dva sportska kluba, gimnastički i atletski. Osim što je bio ljubitelj sporta takođe se bavio istim i to atletikom, gimnastikom, rvanjem, plivanjem, mačevanjem i biciklizmom. Prvak Ugarske u biciklističoj trci na 10 km (na biciklu sa velikim prednjim točkom) postao je 1898. godine, a 1900. je pobedio u trci na 1025 m u Beogradu.

Na ideju da na Paliću obnovi antičke Olimpijske igre došao je 1876. godine kada je otputovao  u Italiju da sa skulpture „Diskobolos“ uzme mere za disk. Hteo je da napravi isti takav sportski rekvizit i obnovi tu antičku disciplinu. Međutim, na prvim Palićkim sportskim igrama nije se bacao disk. Bile su zastupljene samo tri sportske discipline: rvanje, skok u dalj i bacanje kugle. Kasnije je njihov broj povećan. Pored atletike bila je zastupljena i gimnastika, plivanje i biciklizam.

Sportska takmičenja na Paliću, u to vreme poznatom odmaralištu bogataša, okupljala su sportiste iz zemalja Srednje Evrope. Palićke sportske igre verovatno su tada inspirisale Pjera de Kubertena da osnuje Međunarodni olimpijski komitet. On je izložio ideju o obnovi antičkih Olimpijskih igara na Univezitetu Sorbona u Parizu 1892. godine, 23. juna 1894. godine ideja je usvojena kada je osnovan i Međunarodni Olimpijski komitet. Prve Igre održane su dve godine kasnije, one se od tada održavaju svake četvrte godine kao nekada u staroj Grčkoj.

Palićke sportske igre održavale su se sve do 1914. godine, kada je I svetski rat stavio tačku na Vermešov životni san. U međuvremenu on je od bogatog plemića, veleposednika spao skoro na prosjački štap. Celokupno bogatstvo koje je posedovao uložio je u taj san. Na svom imanju na Paliću napravio je atletske staze, postavio je sprave za gimnastiku i izgradio prvu biciklističku stazu u ovom delu Evrope. Ta asfaltirana staza elipsastog oblika, duga 500 metara, bila je okružena tribinama sa sedištima. On je svoj voćnjak na Paliću još 1880. godine opremio fiskulturnim spravama, a jedan deo je preuredio u sportske staze sa tribinama gde su se odvijala sportska takmičenja. Nešto posebno bilo je i otvaranje kladionice. 

Na Paliću je 1891. godine  završen i prvi sportski kompleks. Igre su time bile unapređene, a stvoreni su mnogo bolji uslovi za takmičare. Na Igre se dolazilo u svečanim odelima, u fraku, a žene u svečanim haljinama jer su smatrali da je u to vreme to bio i najveći događaj na kojem se trebalo prikazati u najlepšem svetlu. 

Vermeš je svojim novcem na obali Palićkog jezera podigao vilu „Bagoljvar“ u prevodu „Sovin grad“ vilu „Lujza“ izgrađenu za njegovu majku, kao i Vermeš vilu. Pomenute vile su bile prvo olimpijsko selo u kojem su sportisti smeštani bez naknade, a postoje i dan danas. 

Sportisti iz Kraljevine Srbije su se na Palićkim igrama prvi put pojavili 1884. godine. Lajoš Vermeš je 1900. godine na prvenstvu Srbije u Beogradu pobedio u dve trke. Medalje mu je lično uručio kralj Aleksandar Obrenović. On se oduševio njegovom namerom da populariše sport u Srbiji, postavio ga je  za dvorskog majstora i učitelja mačevanja. Kralj Aleksandar  je nagradio Lajoša pešadijskom sabljom Srpske vojske iskovanu u Nemačkoj u znak zahvalnosti što ga je podučavao mačevanju. Sablja se čuva danas u muzeju u Subotici. Iste te godine subotički fudbaleri su u Topčideru tamošnjim gledaocima demonstrirali fudbalsku igru.

Palićke igre obnovljene su 2000. godine prilikom obeležavanja 120 godišnjice od osnivanja. Ali to je danas ostalo u sećanju. Jubilej 140 godina od održavanja Palićkih igara obeležen je 2020. godine skromno u organizaciji  Udruženja građana Lajoš Vermeš polaganjem venaca na spomen obeležje na Paliću, uz prigodan program čitanja delova iz objavljenih knjiga.

Na mestu gde se nekada održavala takmičenja između kule Bagoljvar i restorana Riblja čarda, podignuto je spomen obeležje Lajošu Vermešu čiji je autor Vera Gabrić-Počuča. Šetalište uz obalu jezera nazvano je Obala Lajoša Vermeša. 

Lajoš Vermeš nosio je olimpijsku baklju kada je ona prošla kroz Suboticu pre održavanja Olimpijskih igara u Nemačkoj 1936. godine. Tim činom mu je odato priznanje za sve što je uradio za afirmaciju sporta na Paliću i Subotici. Bez obzira što je imao preko 70 godina  kao mladić  je trčao ulicama Subotice.

Lajoš Vermeš je izgradio tramvajsku prugu od Subotice do Palića sve u cilju da dođe što više građana da gledaju takmičenja, kao i za unapređenje turizma. Kad je izgubio sav novac u sportu jedino što mu je ostalo bila je doživotna besplatna tramvajska karta.

U Subotici postoji Udrženje građana Lajoš Vermeš  koje se stara o spomen obeležju na Paliću i neguje  tradiciju koju je ostavio Lajoš Vermeš. Velika želja članova je da se kula Bagoljvar preuredi  u muzej Lajoša Vermeša, jer to ovaj čovek je zaslužuje, i pokrenuta je ta inicijativa. Time bi se grad Subotica otvaranjem muzeja Lajošu Vermešu odužila ovom vizionaru  za sve što je on postigao za  za razvoj sporta i turizma na Paliću.  

Olimpijski komitet Srbije je proslavio jubilej 100 godina od osnivanja u Subotici 2010. godine. Na svečanosti je bila prilika da se spomene i da je prošlo 150 godina od rođenja pionira subotičkog sporta Lajoša Vermeša.

U stručnoj literaturi o Palićkim igrama i Lajošu Vermešu značajna je monografija pod naslovom „Palićka olimpijada”, čiji je autor dr Branko Mrkić. Takođe vredno, umetničko svedočenje o jednom čoveku zaljubljenom u sport i njegovom vremenu nalazi se u romanu „Velosiped gospodina Vermeša”, književnice Marije Šimoković.