Čuveni jugoslovenski košarkaš Radivoj Korać rođen je 5. novembra 1939. godine. Košarku je upoznao kada je imao 12 godina dok je bio na letovanju u Karlovcu kod daljih rođaka. Košarkašku igru je posmatrao na terenu u dvorištu Fiskulturnog doma. Bio je fasciniran igrom i treninzima. Kada je bio treći razred gimnazije, pozvali su ga da igra košarku za školu, obzirom da je bio visok. Tada je prvi put igrao košarku i priče kažu da je imao neviđenu tremu i da nije postigao nijedan koš. 

Posle školskog takmičenja, odlazi na trening u OKK Beograd, ispostaviće se klub koji je voleo do kraja života. Svoju prvu utakmicu za ovaj klub odigrao je kao junior protiv Jedinstva iz Zemuna u sali starog DIF-a. U igru je ušao dva minuta pre kraja i postigao je prvi koš za svoj klub. Verujemo da ga nikada nije zaboravio. Kada je počeo da igra u OKK Beograd dobio je broj pet, koji mu je bio verovatno posebno drag jer je rođen petog novembra. 

Osim košarke, bio je solidan i u fudbalu, šahu, a igrao je i rukomet za Beograd sa Karaburme. U tim juniorskim danima, bio je veoma dobar i u atletici, i smatrao ju je najznačajnijim dodatnim sportom, jer se tako razvija brzina, refleksi I izdržljivost. 

Žućko, nadimak koji mu je dao trener Montažnog iz Zagreba, prvi put nastupa za seniorski tim OKK Beograda 1956. godine. Upravo se te godine formira tim OKK Beograda koji će zajedno sa Olimpijom dominirati u narednim godinama Jugoslovenske košarke. Do 1957. godine nastupao je za OKK Beograd. Do tada, bio je akter 11 seniorskih sezona, odslužio je vojni rok i postigao čak 5796 koševa, a u proseku neverovatnih 35,3 koša po utakmici. 

To su bili zlatni dani OKK Beograda, koji je u tom periodu osvojio četiri puta prvenstvo Jugoslavije, dva puta pobednik Kupa Jugoslavije i tri puta igrao polufinale Kupa Evropskih Šampiona. 

Korać je studirao Elektrotehniku, zbog koje je 1961. godine propustio pola sezone. Želeo je da se posveti fakultetu, ali ga je Bora Stanković nagovorio da se vrati košarci. Rešio je da fakulltet završi po okončanju sportske karijere, ali sudbina nije htela tako. 

O ljubavi prema klubu u kojem je proveo najviše godina, ali i o ljubavi prema njegovom Beogradu upravo govore njegove reči: „Slobodno mogu reći da sam se rodio u košarkaškom klubu, u njemu sam proveo svoje najlepše dane, moj klub je moja mladost. Srećan sam što se moj klub zove kao moj grad, verujem da ću se opet njemu vratiti. Gde god sam se nalazio uvek me je nešto vuklo mom Beogradu.” 

Košakaši OKK Beograda su bili kao porodica, skupljali su se na sada čuvenom Žućkovom ćošku, koji se nalazi u Beogradu, preko puta restorana „Ruski car”. Na tom mestu se danas nalazi spomen tabla, posvećena košarkaškoj legendi, Žućku. 

U periodu 1967/1968 igrao je za Belgijski Standard iz Liježa sa kojim je tada osvojio prvenstvo i bio najbolji strelac prvenstva. Upravo iz tih godina, postoji jedna zanimljiva priča. Dok je igrao u Belgiji, jednom prilikom je bio gost u TV emisiji, kada su ga voditelji pitali, koliki mu je procenat slobodnih bacanja, Korać je odgovorio oko 80%. Tada je usledilo pravo iznenađenje u studiju, voditelji su izneli koš na scenu i zamolili Žućka da šutira slobodna bacanja. Pogodio je čak 100 slobodnih bacanja za redom. Da bi atrakcija bila još veća, šutirao je bacanja sa dve ruke, iz čučnja, kako ga je naučio Bora Stanković. 

Narednu sezonu 1968/1969 igrao je za Italijansku Petrarku, i u toj ligi je bio najbolji strelac prvenstva sa prosekom od 26,9 koševa po utakmici. 

Za reprezentaciju je zaigrao 1958. godine Do 1969. godine za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je preko 160 utakmica, postigao preko 3200 poena sa prosekom preko 20 poena po utakmici. 

„Igrati za državni tim san je svakog sportiste. Nisu to obične igre, tada se svira himna zemlje čije boje braniš, to treba doživeti. To je ushićenje, podstrek za još veće napore, za zalaganje da se postigne još jedan koš. To je neraskidivo drugarstvo sa ostalim članovima reprezentacije. To je bezbroj prijatelja širom sveta.” rekao je davno Korać.

Sa reprezentacijom je učestvovao na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. godine, Tokiju 1964. godine i Meksiku 1968. godine. Upravo na Igrama u Meksiku je osvojio srebrnu olimpijsku medalju. Pored olimpijske medalje, osvojio je i dva svetska srebra, dva evropska srebra I jednu evropsku bronzu. Na nezvaničnom prvenstvu sveta 1966. godine sa reprezentacijom je osvojio zlatnu medalju i bio najbolji strelac Jugoslovenskog tima. 

Obzirom da je zbog svojih sportskih obaveza dosta putovao, sa svih tih putovanja u Beograd se uvek vraćao sa suvenirima. Jedan koji se posebno ističe je i ploča tada mladog benda Bitlsi, koji su danas jedan od najpopularnijih svetskih bendova. Upravo ta ploča je bila prva ploča Bitlsa u Beogradu. 

Poslednju utakmicu odigrao je 1. juna 1969. godine u Sarajevu za reprezentaciju Jugoslavije. Dan nakon utakmice, doživeo je saobraćajnu nesreću, u kojoj je izgubio život.  Prvi je sportista ikada u Jugoslaviji koji je sahranjen u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Predsednik Jugoslavije, Josip Broz Tito naložio je da Korać bude sahranjen sa olimpijskom, a ne sa državnom zastavom na kovčegu, jer “Korać je bio veći od zemlje koju je predstavaljao” izjavio je Tito.

Vilijam Džons, tadašnji Generalni sekretar FIBA je izjavio: „Krajem šeste decenije ovog veka , Evropa je u pogledu masivnosti I kvaliteta košarke doživela neizbežan procvat. Jedan od nosilaca tog košarkaškog buma je nesumnjivo Radivoj Korać. FIBA je posvetila jedan od kupova ovom mladom čoveku blistave karijere.”

Međunarodno takmičenje „Korać Cup” FIBA je osnovala 1971. godine u Koraćevu čast i trajao je sve do 2002. godine, a utakmice nisu odigravane 2. juna. Pehar koji se dodeljivao pobedniku ovog takmičenja nazvan je „Žućkova levica“. Ovaj međunarodni kup je ugašen 2002. godine, a Košarkaški savez Srbije i Crne Gore je promenio ime svoog nacionalnog kupa u Kup Radivoja Koraća, koji se i danas igra pod pokroviteljstvom Košarkaškog saveza Srbije. 

OKK Beograd je povukao iz upotrebe dres sa brojem pet u čast poštovanja prema Koraću. U Madridu je 2007. godine, otvorena Kuća slavnih Međunarodne košarkaške organizacije, tada je u Kuću slavnih primljen i velikan Jugoslovenske košarke, Radivoj Korać.