Rođen je u 1872.  godine u mestu Nadalj. Pohađao je gimnaziju u Novom Sadu, a posle 1891. godine postao je stipendista Matice srpske u Budimpešti na studijama arhitekture. Po završetku školovanja radio je u Budimpešti, pre nego je došao u Novi Sad, potom je radio i u Crnoj Gori. U periodu Prvog svetskog rata je izbegao u Maroko i u Rabatu je vodio poslove geodetskih merenja. U međuratnom periodu svoje vreme provodi u Novom Sadu, potom nakon Drugog svetskog rata odlazi na obalu današnjeg Hrvatskog primorja.

Sportom je počeo da se bavi u Novom Sadu, a nastavio na studijama u Budimpešti i bio jedan od najistaknutijih atletičara. Zbog velikog talenta i dobrih rezultala bio je jedan od 13 članova olimpijskog tima Ugarske za Olimpijske igre u Atini. Bio je prijavljen za takmičenje u više disciplina i to atletici, rvanju, dizanju tegova i tenisu.

Osvojio je treće mesto u takmičenju u tenisu, delio ga je sa Grkom Konstantinosom Paspatisom. Što se tiče ostalih disciplina, nije osvojio ni jedno od prva tri mesta zbog povreda.

Precenio je svoju snagu i to mu se obilo o glavu na Olimpijskim igrama u Atini 1896.godine. Sve je želeo da reši na brzinu, pa je jednom rukom želeo da digne teg predviđen za dizanje sa dve ruke. U trenutku izbačaja, pukao mu je mišić u ramenu. Popodne je trebalo da diže teg sa dve ruke. Svi su ga nagovarali da se ne takmiči sa teškom povredom. Stao je u stroj dizača i osvojio peto mesto koristeći praktično samo desnu ruku i podigavši 80 kilograma. Dva dana kasnije, stao je na strunjaču s’ čvrsto zamotanim desnim ramenom i u rvanju se plasirao na četvrto mesto.

Po završetku olimpijskih igara Tapavica se više nije aktivno bavio sportom, već samo rekrativno gimnastikom, atletikom i veslanjem. Bio je član veslačkog kluba „Danubijus“ iz Novog Sada.

Međunarodna teniska federacija ga vodi kao jugoslovenskog tenisera osvajača bronzane olimpijske medalje iako je bio član reprezentacije Ugarske u trenutku osvajanja olimpijske medalje.