Ivan Gubijan rođen je 14. juna 1923. godine u Bjelovaru. Naš je reprezentativac i osvajač srebrne olimpijske medalje na Olimpijskim Igrama u Londonu 1948. godine u disciplini bacanje kladiva. Bio je prvi osvajač medalje u atletici na Olimpijskim Igrama za našu zemlju.

Kako je rano ostao bez oca, počeo je da radi kao vrlo mlad i veliki broj težih kućnih poslova je pao na njega. Jedan primer jeste cepanje drva gde je iako sitne građe umeo da izreže i po četiri kubika drva, menjajući obe ruke. Tokom detinjstva pokazao je svoje sklonosti ka sportu i to prema gimnastici. Kao i svi dečaci penjao se po drveću i preskako najviše ograde.

Sa 14 godina je otišao u dvoranu tamošnjeg ,,Sokola’’ i brzo je napredovao. Bio je nesuđeni olimpijac na Igrama 1940. godine u Londonu koje nisu održane usled Drugog svetskog rata. Upravo ova situacija sprečila ga je da nastavi sa ovim sportom kako su sve gimnastičke dvorane postale vojni magacini.

Tokom rata počeo je da se bavi fudbalom i postao je golman. Trenirao je na BSK-u i jednom prilikom je na putu ka terenu na proplanku primetio čoveka u trenerci sa velikim znakom ,,C’’ koji baca kladivo. Tog dana i nekoliko narednih oprobao se u bacanju, međutim nije mu baš išlo od ruke. Nakon nekoliko uzastopnih pokušaja čovek, čije je kladivo, obratio mu se sa pitanjem da li želi da ga uči kako da baca. U pitanju je bio Pedro Goić, prvak u bacanju kladiva obe Amerike i na Balkanu, koji se nakon njegove karijere u Čileu vratio u Jugoslaviju. Gubijan je jedva dočekao i bacio se na vežbanje, čak je i kupio jedno manje kladivo od druga za 15 dinara.

Godine 1945. dobio je prekomandu u Beograd u novoformljeni sportski kolektiv doma JA, tj. armijsko društvo Partizan. Prvo takmičenje na kom je učestvovao bilo je u Oslu 1946. godine gde je završio na poslednjem mestu. To ga je motivisalo da trenira napornije kako bi uspeo da pobedi na sledećim takmičenjima.

Ta prilika mu se ukazala 1948. godine na OI u Londonu. Naime Gubijan se plasirao na drugo mesto i osvojio srebrnu medalju, odmah iza Mađara Nemeta. Koliko je plasman bio neočekivan dokazuje momenat da je tokom himne jarbol sa zastavom drugoplasiranog bio prazan. Nakon dodele medalje Ivan je skočio salto sa postolja i tako pokazao  deo svog gimnastičkog umeća što je publika pozdravila aplauzom.  Sam njegov put na Igre je bio neizvestan, upravo jer neki naši stručnjaci su smatrali da nema izgleda da će se Gubijan visoko plasirati. Ipak, srećom, u poslednjem trenutku je rešeno da Gubijan putuje na Igre. Dan pred takmičenje, pozlilo mu je, imao je visoku temperaturu, ali je ipak ubedio rukovodioce tima da ga puste da izađe na bacalište. Provukao se kroz kvalifikacije i počeo da se odmara i sprema za najbitnije bacanje. Po rečima Gubijana, njegovo kladivo je tada „dobilo krila“. Odletelo je „visoko“ do drugog mesta. Ostaće pitanje, šta bi bilo da je tada bio 100% zdrav. Može se reći da je bio i začetnik „četiri okreta“ pri bacanju kladiva, koji se do tada nisu primenjivali.

Gubijan je nakon Igara proputovao dobar deo sveta, što sa klubom, što sa reprezentacijom i time stekao dosta prijatelja i naučio veliki broj jezika.

Godine 1957. aktivirao se kao trener, nastavnik atletike, gimnastike i biomehanike. Otkako se prihvatio pomenutih poslova zapostavio je sebe kao takmičara. Pokušao je da se vrati u takmičarske vode, međutim nije uspevao da nadmaši tadašnje sportiste, pa čak ni svoje učenike. Zvanično se povukao 1982. godine.

S obzirom na svoju visinu od 1,72 m morao je da promeni tehniku, te je pre samog bacanja uveo još jedan, četvrti okret. Ta njegova tehnika dominirala je od 1991. godine i donela je mnoge svetske rekorde.

Ivan Gubijan nije obraćao previše pažnje na svoje zdravlje. Njegov drug i prvi komšija, višestruki državni rekorder u trčanju na dugim stazama, Drago Štritof odveo ga je na Vojno medicinsku akademiju gde mu je ukazana medicinska pomoć. Ipak, odbio je pejsmejker. Zbog bolesti, dugo je ležao na VMA gde je i preminuo u januaru 2009. godine.