IV Olimpijske igre su prvobitno planirane da se održe u Rimu, međutim, zbog erupcije Vezuva, italijanska vlada je odlučila da se sredstva koja su izdvojena za organizaciju ulože u obnovu uništenog Napulja. Zato je rešeno da se premeste u London. Uprkos kratkom roku, ove Igre su bile izvanredno organizovane. Uvedene su neke novine. Izgrađen je stadion specijalno za potrebe Igara. Nastavljena je tradicija svečanog otvaranja i zatvaranja iz Atine, a novina u svečanom defileu su bile ekipe u uniformama. Po prvi put takmičenja u plivanju se nisu dogodila na otvorenim vodama.
Olimpijske igre u Londonu će se još pamtiti po dva važna događaja. Prvi je maratonska trka čiji je start u čast kraljevske porodice upriličen kod Vindzorske palate, a cilj je bio na stadionu „Vajt Siti“, udaljenom tačno 42 kilometara i 195 metara. To je razdaljina koja se i danas trči na maratonu. Na cilj je prvi ušao Dorando Pijetri vidno iscrpljen. Pri ulasku na stadion prvo je pogrešio pravac, a onda je padao u nesvest. Služebena lica su ga praktično dovela do cilja, zbog čega je bio diskvalifikovan, ali je postao ljubimac publike zbog svoje ogromne volje i požrtvovanja. Dan posle trke, Doranda Pjetrija je primila engleska kraljica i dodelila mu zlatni pehar. Drugi važni događaj se dogodio na balu u Grafton gardensu u toku trajanja Igara, gde je Pjer de Kuberten citirao američkog biskupa Itelberta Talbota: "Na Olimpijskim igrama nije toliko važno pobediti koliko je važno učestvovati", što postaje najpoznatija izjava u svetu sporta.