Vanja Grbić - Poen i uspeh za pamćenje!

Vladimir Grbić rođen je 4. decembra 1970. godine u Kleku. Osvajač je zlatne olimpijske medalje u odbojci u Sidneju 2000. godine i bronze u Atlanti 1996. godine. Sa reprezentacijom Jugoslavije i SCG osvojio je ukupno 13 odličja na prvenstvima sveta, Evrope i drugih međunarodnih takmičenja. Član je odbojkaške kuće slavnih.

Selo Klek kraj Zrenjanina, poput mnogih vojvođanskih sela, oaza tišine i spokoja, daleko od buke i napetosti gradskog života, tajanstveno skriva i neguje bisere koji su koračali ka visinama svetskog sporta. Porodicu Grbić je odbojkaški svet upoznao sedamdesetih godina prošlog veka. Miloš Grbić, otac Vladimira i Nikole, bio je u sastavu jugoslovenske reprezentacije koja je osvojila bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu 1975. godine u Jugoslaviji.

‚‚Nikola i ja smo rođeni u selu koja ima najveću odbojkašku kulturu na svetu. Ženska ekipa osvojila je Kup Jugoslavije 1964. godine, a muška prvenstvo države 1968. godine. Svi su bili iz Kleka, to je sportski fenomen i veliki broj igrača i igračica ulazi u reprezentaciju. Naše odrastanje je bilo van sale, na otvorenim terenima. Igrali smo između dva drveta na bušnoj mreži ili na betonskom terenu i šipkama ispred zgrade. Tada smo sanjali da jednog dana postanemo olimpijski šampioni.”

Nakon što je otac doneo bronzanu medalju sa prvenstva Evrope, popeo sam se na stolicu, nepomično, zamišljajući sebe kako stoji na pobedničkom postolju dok pod svodovima dvorane odjekuje himna Jugoslavije. Jednom prilikom, otac me je doveo do linije odbojkaškog terena. Usledila je najvrednija životna lekcija.

‚‚Doveo me je do linije betonskog terena. Imao sam platnene patike, majicu na bretele i  „startosov“ šorts. Rekao mi je: „Vidiš li ovu liniju? To nije obična linija. To je linija koja razdvaja dva sveta.” Shvatio sam da, ukoliko želim da budem najbolji, moram da  se suočim sa samim sobom i da dajem svoj maksimum svakog dana u svakom pokušaju. To je moto šampiona. Igrali smo školsku olimpijadu jedne godine i to sam doživeo najemotivnije moguće. Bili smo drugi i tada sam odigrao svoju prvu pravu utakmicu. Tada me je prvi i jedini put otac zagrlio i rekao: ‚‚Svaka čast!”. Radio sam sa ocem do kraja trećeg razreda srednje škole, kada odlučujem da treniram ozbiljnije i ulazim u profesionalne vode. “

Epohalan uspeh jugoslovenske odbojke krajem devedesetih godina prošlog veka i početkom dvehiljaditih, oslikan je u kompaktnosti generacije koja se formira 1995. godine pred Evropsko prvenstvo u Grčkoj. Selektor Zoran Gajić sastavlja ekipu koja izlazi na međunarodnu scenu prvi put nakon sankcija i osvaja bronzu, završivši iza Holandije i Italije. Nošeni ostvarenjem koju javnost u Jugoslaviji nije očekivala, odbojka u Jugoslaviji širom otvara vrata uspeha koji će uslediti u narednim godinama. Generacija braće Grbić, Slobodana Kovača, Vladimira Bateza i drugih izborila ja nastup na Olimpijskim igrama 1996. godine u Atlanti.

‚‚Prvu priliku na OI sam imao 1996. godine u Atlanti, gde smo trepteli od uzbuđenja jer smo dobili priliku da pokažemo sta možemo. U Grčkoj su postavljeni temelji generacije koja je tada donela bronzu. Sada, ponovo smo na pobedničkom postolju i možemo da se nosimo sa najboljim reprezentacijama Italije, Rusije, Holandije, Brazila. Ideja je bila jasna: Sidnej 2000. je završni cilj. Kroz sva ostala takmičenja koja sleduju i sva osvojena odličja bila su priprema za Sidnej.”

U svitanje Olimpijskih igara u Sidneju 2000. godine sprovedene pripreme su bile na granici izdržljivosti. Definisanje jasnog cilja prethodnih godina i kroz ranija takmičenja, dovode reprezentaciju Jugoslavije u predvorje nastupa, čija će iskra buknuti širom planete. Na predolimpijskim pripremnim turnirima 2000. godine igra se nekoliko mečeva i reprezentacija Jugoslavije beleži sve pobede. Slabiji početak na OI donosi dva poraza u prve dve utakmice.

‚‚Održali smo sastanak i rekao samo da ko ne veruje da ćemo da osvojimo zlato, neka uzme kartu i neka ide kući. Bio sam jedini fanatik i ludak koji je pre OI rekao da idemo na zlato. Pobedili smo sve utakmice do kraja. Prelomna je bila protiv Holandije u četvrtfinalu, bilo je to finale pre finala. Dobili smo Italijane i onda smo igrali s Rusima. Poen kojeg se sećam je bio na 15:12 u trećem setu kada je servirao Roman Jakovljev. Od prijema Vujevića lopta ide van terena. Preskačem ogradu i vraćam loptu u vazduhu, zatim se okrećem i vraćam u teren, te blokiram Jakovljeva. Tada sam znao da smo osvojili Olimpijske igre!”

Potez Vladmira Grbića iz finalne utakmice u Sidneju je proglašen za najlepši poen Olimpijskih igara. Televizijski spikeri i voditelji su u zanosu komentarisali neverovatno ostvarenje i požrtvovanost dok je na špicama širom planete repriziran snimak finala. Bilo je to više od samog poteza. U tom potezu je satkano beskonačno motiva, htenja i odricanja, ovekovečeno kroz psihofizičku snagu koja je dovela do zlatnog odličja oko vrata najuspešnije generacije u istoriji odbojke na ovim prostorima.

‚‚Goran Vujević i ja smo dizali 32 tone tegova u teretani za jedan trening. Trening je trajao po tri i više sata. Mi smo te pripreme prošli i na taj način osvojili Olimpijske igre i mi znamo za taj način da je siguran. Duh te ekipe se održao jako dugo i način i želja da se igra za reprezentaciju. Međunarodni olimpijski komitet je okačio moj poen na društvene mreže, gde je u opisu pisalo: ‚‚Ovo je dokaz da neki ljudi idu dalje”. Napisao sam da to nije samo jedan poen. To je vera zbog koje vredi živeti. Pitanje je samo kako ćete kao neko ko radi jako dobro svoj posao stimulisati da neko drugi radi na jednak način. Ne tako što će dobro udariti loptu ili tako što će ubaciti u koš. već sa verom u ono što radi da stimuliše druge da veruju u sebe.”


Autor: Relja Barać