Vojislav Tabački - Neprikosnoven sudijski autoritet!

Vojislav Tabački rođen je 7. maja 1950. godine u Novom Bečeju. Dugogodišnji reprezentativac i višestruki šampion Jugoslavije u rvanju. Nakon završetka aktivne rvačke karijere, bavi se suđenjem od 1982. godine. Sudio je na preko 20 evropskih i svetskih prvenstava i četiri puta na Olimpijskim igrama. Dobitnik je mnogobrojnih sudijskih priznanja, među kojima je i Zlatna pištaljka na Svetskom prvenstvu u Kini 2006. godine, koje je najznačajnije priznanje Svetske rvačke federacije. 

Rvačku karijeru sam započeo sa 12 godina i već sa 15 sam postao juniorski reprezentativac, a 1969. godine pristupam seniorskoj selekciji Jugoslavije. Bio sam četiri puta, četvrti u Evropi i peti na svetu. Izborio sam olimpijsku normu za OI 1976. godine u Montrealu i želeo sam da to bude kruna karijere. Nasledio sam Momira Kecmana u reprezentaciji, koji je bio surov i snažan takmičar i veoma inteligentan. Moj rvački idol je bio Bane Martinović, prefinjen tehničar i na moje veliko razočarenje, pobedio sam sa tušem, na jednom od njegovih poslednjih nastupa. U njemu sam video vrsnog tehničara i onako kako bih ja voleo da se afirmišem. Povreda kolena ga je udaljila od nastupa u Montrealu u poslednji čas.

Najveće priznanje mi je tada bilo kada je naš trener Ljubomir Ivanović Gedža, koji je bio veoma rezervisan i nije često davao pohvale, u intervjuu rekao da je šteta što nisam mogao da se takmičim, jer bi sigurno uzeo medalju.

Gledao sam tu izjavu rano ujutru u direktnom prenosu kod kuće nakon finala kada je Momir Petković osvojio zlato. To su najstresniji trenuci u mojoj rvačkoj karijeri jer nisam očekivao da će me spomenuti. Osvajao sam medalje na mediteranskim i balkanskim igrama, ali kod nas se ozbiljno računala samo svetska, evropska ili olimpijska medalja.

Uprkos tome što su mu sve češće povrede uskratile više uspeha u aktivnoj karijeri , kroz sudijski i rukovodeći angažman u sportu na lokalnom, ali i širem nivou, želeo je da doprinese rvanju barem približno koliko je ono njemu.

Nakon završetka karijere kratko sam se bavio trenerskim poslom. Trebalo je da budem instruktor rvačkoj reprezentaciji Kine za OI u Moskvi 1980. godine. Zbog političkih previranja tih godina, kineske vlasti su objavile da zbog političkih razloga KIna neće učestvovati u Moskvi. Odlučio sam da se vratim u Jugoslaviju. Posle izvesnog vremena Branko Simić, koji je imao najveće sudijsko zvanje, zajedno sa pozivom sudijske struke, pozvali su me da se uključim u sudijski posao. Za tri godine sam stekao najveće sudijsko zvanje i sudio na četiri OI, od Barselone do Atine. 

Na Svetskom rvačkom prvenstvu 2006. godine  u Kini dobija Zlatnu pištaljku, što je najveće priznanje u sudijskom svetu. Ipak, moralno priznanje i lično zadavoljstvo što je na svakom susretu držao isti kriterijum, bez obzira na okolnosti i protivnike, za njega predstavlja temelj i načelo zbog kojeg uvažava najveće poštovanje u sudijskoj branši.

Na svim OI sam sudio nekoliko finala i okršaja za medalju. Za mene je to odraz poverenja ljudi koji vode rvanje, jer je bilo teško ostati nepotkupljiv. Ali, neko je tada video da je moj karakter takav. Da nisam sudio ni levo, ni desno, nego pravo i onako kako pravila tumače. U sudijskoj struci je to veoma bitno - ostati čist, pogotovo kada se sude mečevi na najvišem i odlučujućem nivou. 

Autor: Relja Barać