Slavko Obadov - Zlatna septembarska noć u Minhenu!

Slavko Obadov rođen je 12. jula 1948. godine u Zemunu. Jedan je od najuspešnijih jugoslovenskih džudista sa preko 80 osvojenih odličja na međunarodnim i domaćim takmičenjima, uključujući i bronzanu medalju sa Olimpijskih igara u Montrealu 1976. godine.

Za sportsku karijeru dugu 58 godina i doprinos ovom sportu dobitnik je više nagrada i priznanja, među kojima su najznačajnija: dva puta Spartakova nagrada, Majska republička nagrada za životno delo, Oktobarska nagrada, Povelja grada Novog Sada, tri zlatne značke SOFK Jugoslavije i srebrna značkom FILA. Četiri puta je proglašavan sportistom grada Novog Sada, a 1973. godine za sportistu Vojvodine. Džudo savez Jugoslavije ga je više puta proglašavao za najboljeg džudistu u državi. Nosilac je nacionalnog priznanja Republike Srbije. 

Nakon završetka Više škole upisuje i završava Fakultet za fizičku kulturu i sport u Novom Sadu i magistarske studije na istom fakultetu. Kao profesor izveo je preko 150 diplomaca na osnovnim studijama, 11 magistara i dva doktoranta. Tokom dvadesetogodišnjeg edukativnog i naučnog rada objavio je samostalno i kao koautor preko 120 naučnih radova, tri univerzitetska udžbenika i četiri monografije.

U impozantnoj karijeri, beleži tri učešća na Olimpijskim igrama 1972, 1976 i 1980. godine. Nepredvidive životne okolnosti načinile su njegov put još dinamičnijim i dodavši tome veoma rane uspehe na sportskom planu, nesumnjivo da su besprekorno zalaganje i upornost bili okosnica i garant proboja među najbolje na svetu u ovom sportu. 

Prve Olimpijske igre na kojima sam bio održane su 1972. godine u Minhenu. Ovo su bile prve zvanične Igre u džudo sportu (1964. godine u Tokiju džudo je bio sport na probi). Da bi spreman dočekao ovo takmičenje, iako sam bio sportista amater, odlučio sam da napustim posao majstora automehaničara i da se posvetim samo pripremama za ovo takmičenje. Roditelji, pre svih otac, nisu hteli da dozvole takav potez, jer nam je porodica živela u skromnim materijalnim uslovima, a za dobre pripreme je trebalo dosta sredstava, što mi nismo imali. Tada sam bio u ozbiljnoj ljubavnoj vezi, te sam rešio da se oženim u 21. godini i odem u iznajmljenu skromnu garsonjeru i započnem rizično preživljavanje. Uz to, trenirao sam i po tri puta dnevno. Supruga, koja je tek završila srednju školu, bila je poreklom iz Titela, sela u Bačkoj, čiji su roditelji bili zemljoradnici. Da bismo nekako preživeli, supruga je svake subote i nedelje odlazila kući u posetu roditeljima i naravno, svaki put donosila veću količinu hrane. Njeni roditelji nisu baš rado prihvatili da im je zet vrhunski sportista, koji samo putuje po svetu, boravi po hotelima i tuče se po strunjačama, ali su živeli u nadi da će i to brzo proći.

Pripreme za odlazak na Olimpijske igre u Minhenu su bile veoma naporne, ali je sva moja sreća bila u činjenici da sam veći deo vremena provodio na pripremama, dok je supruga bila često kod roditelja. Ono što me je najviše brinulo je bila činjenica da smo baš u vreme održavanja Igara, čekali prinovu. Najlepšu vest, da sam postao otac, dobio sam na Igrama 11. septembra 1972. godine. To je za mene bila najsjajnija noć, koju su, pored moje Ženje, okitili zlatnim medaljama rukometaši Jugoslavije i bokser Mate Parlov. Posebno sam bio srećan što mi je u to vreme kao novinar, najlepšu vest poslao moj kum Miroslav Antić, poznati dečiji pesnik. Mika je dobio pravo da mojoj, tek rođenoj ćerki da ime, koje je kum iskoristio i nazvao je prelepim imenom Ženja. 

Posebno mi je ostalo u nezaboravnom sećanju atmosfera u Olimpijskom selu, uslovi života, kao i druženje sa mnogim najvećim sportskim imenima. Najveću čast sam doživeo kada mi se pružila prilika da sedim u društvu  i razgovaram sa Džoni Vajs Milerom, Abebe Bekilom ili Vilmom Rudolf, aii najveći utisak na mene je ostavio Džesi Ovens. 

Iako smo imali dobre uslove za pripreme, od uslova za treniranje, ishrane i smeštaja, uslove koje smo imali u Olimpijskom selu retko sam pre boravka tamo mogao imati. Fascinirala me je činjenica da gde god da smo se okrenui mogli smo da vidimo aparate, u kojima je bila koka-kola, sprajt, fanta i drugi osvežavajući sokovi, koje smo mogli da pijemo koliko i kad hoćemo. Čokoladicama i prelepim keksima nismo mogli da se nadivimo. Takođe, prvi put sam se u svom životu sreo sa nekim vrstama voća, pre svih: papaja, mango, avokado, kivi, urme i drugo. Banane, koje smo mogli da kupimo kod kuće su bile dosta skupe i nismo mogli da ih jedemo koliko hoćemo. Često sam govorio blago Afrikancima da mogu da jedu banane, koliko hoće. Sada smo doživeli i mi da možemo da jedemo banane i ostalo voće koliko hoćemo. Iako sam na takmičenju prošao tri kola, poraz od sovjetskog takmičara Gogolaurija zaustavio me je u želji da osvojim medalju. Završio sam takmičenje na sedmom mestu, dok je Gogolaurin osvojio bronzanu medalju. Već tada sam sebi rekao da sledeći put mora da bude bolje i da mogu i ja isto kao Gogolaurin čak i do medalje. 

Nakon četiri godine i mnogo više takmičarskog i trenažnog iskustva učestvovao sam 1976. godiine u Montrealu na svojim drugim Olimpijskim igrama. Pripreme za ovo takmičenje bile su mnogo duže, teže i sadržajnije od priprema za prethodne Igre. Samo završne pripreme su trajale u komadu sedam meseci. Počeli smo 3.januara te godine, da bismo poslednji deo priprema, oko mesec dana, proveli na samom mestu takmičenja u Montrealu, gde je bio period vremenske i ostale adaptacije. Ovako duge, naporne i zahtevne pripreme nsmo nikada do tada imali i po prvi put su se pojavljivali periodi psihološke nestabilnosti i razdražljivosti, jer toliko dug period odsustva od porodice neki su veoma teško podnosili. Srećom, jedino sam ja bio u bračnoj vezi i sa detetom, dok su Žuvela Goran i Radomir Kovačević bili ozbiljni kandidati i koji su nakon ovih Igara uplovili u bračne vode. 

Uprkos tome što sam bio u fantastičnoj formi za Olimpijske igre u Montrealu, žreb mi uopšte nije bio naklonjen. Analizom žrebne liste i mogućnosti sa kojim bih se protivnikom mogao sastati izveo sam orijentacioni zaključak. U prvoj borbi za protivnika sam izvukao Detlev Ulča, takmičara iz Istočne Nemačke, koji je bio juniorski prvak Evrope i seniorski prvak sveta. U drugom kolu, po realnoj proceni, trebalo je da  se sastanem sa Poljakom Adam Adamčikom, aktuelnim seniorskim prvakom Evrope. Treće kolo je po procenama trenera i mojih drugova, za mene bilo ključno i najteže, jer za mogućeg protivnika bih mogao da dobijem Brajan Džeksa, jednog od najboljih takmičara u srednjoj kategoriji na svetu. Džeks je bio višestruki prvak Evrope i osvajač više medalja na prvenstvima sveta. Sa prethodnih Olimijskih igara Džeks je osvajač bronzane medalje. Kada sam video žreb, u sebi sam tiho rekao, Mili Bože,  zašto me kazni ovakvim žrebom. Ukoliko bih pobedio Džeksa, za ulazak u finale sastao bih se sa Valer Dvojnikovim, sovjetskim takmičarem koji je bio aktuelni vicešampion sveta. U ovakvoj situaciji nisam ni razmišljao o finalnoj borbi, nego sam se potajno nadao, da li bih možda mogao doći do repesažnih borbi i pokušati da se borim za bronzanu medalju. Tada bih u repesažu za protivnika mogao da imam španskog borca de Frutosa ili turskog Jošinara. Borba sa bilo kojim od njih ne bi mi predstavljala veliki problem, jer su obojica bili moje mušterije koje sam redovno pobeđivao. Ovakva moja razmišljanja kao da je sam Bog slušao i u potpunosti mi ispunio želje. Nakon pobeda nad Ulčom, Adamčikom i Džeksom, izgubio sam borbu za ulazak u finale protiv Dvojnikova. Na redu je bila borba protiv de Frutosa za bronzanu medalju. Naravno, ovakvu šansu nisam mogao nikako da propustim i ubedljivom pobedom sam postao prvi džudista iz Jugoslavije, a takođe iz Jugoistočne Evrope koji je osvojio olimpijsku medalju.

Pripremajući se za takmičenje, koje je trebalo da se održi 28. jula 1976.godine, dogodila se jedna anegdota. Skoro svi sportisti koji se takmiče na najvećim sportskim smotrama imaju određenu količinu sujeverja, odnosno nerazumna verovanja da će im se ispuniti određene žeje i očekivanja ukoliko imaju uz sebe određene njima srećne predmete ili neposredno pred takmičenje urade neki pokret ili radnju. Naravno, i ja sam pre izlaska na strunjaču imao svoj kraći ritual, koji se sastojao od jedne kraće vežbe. To je podrazumevalo da iz velikog raskoračenog stava odem gornjim delom tela u duboki pretklon, tako da čelom nekoliko puta dodirnem tatami. Verovatno mi je ovaj kratki, uvežbani ritual, više puta pomogao da utvrdim da li sam dobro razgiban i pripremljen za borbu. Međutim, prethodno veče pre nego što ću otići na spavanje, poželeo sam da odem do susedne sobe, u kojoj su spavali Ivan Frgić, prethodnog dana osvajač srebrne olimpijske medalje i njegov cimer Momir Petković, zlatni olimpijski šampion u rvanju grčko-rimskim stilom. Hteo sam samo da dotaknem, vidim i pomilujem medalje ne bi li deo šampionske sreće prešao malo i na mene. Ni jedan ni drugi nisu bili u sobi, jer su dobili dozvolu od našeg olimpijskog rukovodstva da odu na nekoiko dana kod majke Momira Petkovića u posetu. Niisam ih zatekao u sobi i ja sam tada učinio jedan gest, za koji sam u tom trenutku poverovao da mi sutra može doneti makar deo potrebne sreće. Uzeo sam jastuk sa kreveta Momira Petkovića, sa verom da ću se sutra bolje boriti i imati više sreće ukoliko noć prespavam oslonjen glavom na jastuk olimpijskog šampiona. Verovatno i ta mala sujeverna psihološka sugestija mi je pomogla da verujem da će i sledeće veče na tom jastuku spavati još jedan sportista, koji će oko vrata nositi olimpijsku medalju. Ovu tajnu sam dugo čuvao, ali sam je na kraju priznao. 

Nakon što sam tog 28. jula osvojio olimpijsku medalju i prošao svu proceduru antidoping kontrole, od prevelike sreće što sam ispunio tako veliki san i osvojio medalju, trebalo je da odemo u olimpijsko selo, gde je već bila pripremljena konferencija za štampu i gde je veliki broj novinara bio spreman da postavlja, za mene nekad nerazumna pitanja. Međutim ja sam bez prestanka plakao od prevelike sreće i razmišljanja, Kako je to primila moja žena, moji roditelji, klupski i ostali sportski drugovi?  Veoma brzo sam shvatio da ja ne mogu tako uplakan otići na u konferenciju. Neki će sigurno reći, vidi džudiste, momčinu, junačinu, samo plače! A meni je tada bilo samo do plakanja, izlivanja suza radosnica. U tom momentu, opterećen prevelikim emocijama, čvrsto sam stisnuo medalju u ruci, istrčao iz sportske hale i nastavio da trčim ulicama Montreala. Naravno, svo vreme uz obimne suze. Te večeri konferencija za novinare nije održana i nova je zakazana za 10 sati narednog jutra. Trener i moji drugovi nisu znali gde sam i šta je sa mnom, a ja sam trčao i plakao od sreće i sam sa sobom se radovao. Kroz glavu su mi prolazile razne misli, a najviše kako sam uspeo da osvojim ovu medalju, koju sam i dalje čvrsto stezao u ruci. 

Dani opuštanja nakon osvojene medalje bili su prelepi, a ja pobednički važan. Medalju nisam skidao sa vrata i stalno sam je nosio ispod majice. Želeo sam mnogima da se pohvalim i da što više vidim ostala takmičenja. Gledao sam uživo pobedničku trku kubanskog atletičara Alberta Huan Torena, koji je naprosto proleteo 800 metara. Želeo sam da posmatram i jugoslovenske sportske heroje. Pre svih, kanuistu Matiju Ljubeka, ali i boksera, mog sugrađanina Tadiju Kačara, koji se sledećih dana borio u finalnoj borbi. Odlazaći na finalni meč Tadije Kačara, tada sam doživeo još jednu anegdotu.

Video sam da se na jednom delu tribine okuplja veća grupa novinara, blicevi sevaju, a publika se gura da vidi nešto zanimljivo. Moja znatiželja nije odolela i ja sam se ubrzo našao na mestu događaja. Na tribinama je sedeo, niko drugi nego moj sportski idol, bokserski velikan Muhamed Ali. Društvo mu je pravio poznati filmski glumac Teli Savalas. Jako obezbeđenje čuvalo je da ne mogu svi do Alija, međutim ja sam žarko želeo da stisnem šaku takvoj sportskoj veličini kao što je on. Izvadio sam medalju ispod majice i držao je desnom rukom u visini lica. Kako su sve olimpijske medalje iste, a iz kog sporta je osvojena pisalo je na obodu medalje, veličine 3 milimetara. Sa tako uzdignutom medaljom došao sam bez problema do Muhameda Alija, koji mi je stisnuo ruku, misleći valjda da je čestitao uspeh nekom bokseru,

Odlazak na svoje treće Olimpijske igre u Moskvi 1980. godine, bile su za mene najteže. Iako sam imao veoma bogato takmičarsko iskustvo od preko 13 godina. Još od 1968. godine i osvajanja svoje prve evropske medalje, kao i nekoliko prethodnih godina, kada sam bukvalno vladao Evropom u svojoj težinskoj kategoriji, najveći problem su mi predstavljale mnogobrojne povrede i više hirurških intervencija, čak pet na oba kolena. Međutim, nikada se nisam predavao, još upornije sam trenirao i verovao da mogu da se popnem na najvišu stepenicu Oimpijskog postolja. Pripreme za ove Igre su za mene predstavljale najveće opterećenje. Faktori kao što su istrošenost organizma, duga odsustva od kuće i porodice, preveliko psihološko opterećenje koje je na mene stavljano, obzirom da sam najiskusniji i u odličnoj fizičkoj, tehničkoj i funkcionalnoj formi i željan da se konačno domognem te najsjajnije medalje. Na ovim Igrama sam, takođe, imao dve pobede, ali mi se desio isti slučaj kao na prethodna dva takmičenja. Aleksandar Jackijevič me je zaustavio i na ovim Igrama sam zauzeo osmo mesto. Bio je odličan borac, petostruki prvak Evrope, ali sam ga ja godinu dana ranije zaustavio na prvenstvu Evrope u borbi za ulazak u finale on je imao veliki motiv da osvoji olimpijsku medalju da naplati prošlogodišnji dug.

Na kraju, kada rekapituliram svoje učešće na tri Olimpijska turnira, imao sam jedanest borbi, od kojih sam osam puta izašao kao pobednik, a tri puta poražen, i sva tri od sovjetskih boraca. Ipak, najveća mi je čast što sam za jugoslovenski džudo sport osvojio prvu olimpijsku medalju. Takođe sam ponosan i na činjenicu da sam prvi građanin i sportista Novog Sada, koji je u individualnom sportu osvojio olimpijsku medalju. 


Autor: Relja Barać