Branislav Simić - „Razredni starešina” jugoslovenskog rvanja
Branislav Simić rođen je 21. marta 1935. godine u Gornjoj Rogatici. Bivši je rvački reprezentativac Jugoslavije, osvajač dve olimpijske medalje i vicešampion sveta. U Tokiju 1964. godine osvajač je zlatne medalje, dok je u Meksiko Sitiju 1968. godine osvojio bronzu. Učesnik je Igara u Melburnu 1956. godine i Rimu 1960. godine, da bi nakon završetka takmičarske karijere sudio na još osam Olimpijskih igara, sve do Atine 2004. godine.

Neizostavan deo u matrici uspeha i razvoja jugoslovenskog rvanja dao je u drugoj polovini dvadesetog veka. Već sa trinaest godina, štamparska mašina udara njegovo ime na hartije koje su malom tekstu, za njega od nemerljivog značaja i ponosa, prenele vest o pionirskom prvaku Vojvodine u rvanju.
Pionirsko prvenstvo Vojvodine održavalo se u zimu 1948. godine u Novom Sadu. Rekao sam tati da sutradan čita novine, jer mu je sin postao slavan. Međutim, to je malo takmičenje, pitanje je da li će uopšte izaći u štampi. Posle desetak dana izlazi mali tekst u Sportu i između ostalog i moja kategorija sa mojim imenom! Dugo sam čuvao taj isečak iz novina, sve dok je moglo da se pročita šta piše. 

Godinama se ređaju uspesi na domaćim i svetskim takmičenjima i već u prvom olimpijskom ciklusu kao senior uspeva da izbori učešće na Olimpijskim igrama u Melburnu 1956. godine. Peh već u prvom kolu, gde je prilikom zahvata u okršaju sa bugarskim protivnikom polomio rebra. Povreda koja nije dopuštala nikakav rizik i bio je primoran da se povuče.
Sledeća prilika je ciklus za Olimpijske igre u Rimu 1960. godine gde je sa četiri godine iskustva više bio standardan član olimpijskog tima i uzdanica za medalju. Doći u situaciju da ga povreda odvoji od takmičenja i pre nego što je počelo zvuči nestvarno. Upravo se to i dogodilo. Ovog puta, iščašenje ruke.
Tokio 1964. godine dolazi posle velike nedoumice da li nastaviti rvanje usled brojnih povreda koje su ga u međuvremenu zadesile. Nakon što je dva puta odustajao već na početku, posle komplikovane povrede ramena u vojsci, obuzimala ga je bojazan od novog peha. Ali, naplata je došla u vidu olimpijske medalje. I to najsjajnije.
Dok sam davao izjave novinarima posle tog takmičenja i dodele medalja, rekao sam da sam prosvetni radnik i razredni starešina. Neka od japanskih redakcija je to prenela u vestima i u olimpijskom selu me je sačekala vest da imam posetu. Sačekala me je japanska učiteljica sa decom iz lokalne škole. Želeli su zajedno da mi čestitaju uspeh. Čuvam sliku sa tom decom i danas. 
Iz tadašnje perspektive, posao nastavnika u školi i profesionalnog sportiste deluje nespojivo. Uprkos tome, odlazak na sledeće Olimpijske igre u Meksiko Sitiju 1968. godine bio je neupitan. Iako među najstarijim članovima rvačkog tima, ponovo doživevši nezgodnu povredu noge, uspeva da osvoji bronzanu medalju, svoju drugu olimpijsku.
Zanimljiva situacija se desila u raspodeli mesta u borbi za medalju na tom takmičenju. Naime, nas trojica smo bili plasirani sa jednakim brojem finalnih bodova. Ali, s obzirom da su Mec iz Istočne Nemačke i Olenjik iz Sovjetskog saveza imali borbu više od mene, protiv takmičara iz Gvatemale i Kostarike, jer sam ja bio slobodan u prvom kolu, zbog toga sam osvojio bronzu. Fudbalskim rečnikom rečeno, izgubio sam na gol razliku. Proveli su nekoliko sekundi više od mene u borbama i zato su imali prednost na kraju. 
Najveća čast mu je ukazana na otvaranju Olimpijskih igara u Meksiku, kada je bio nosilac jugoslovenske zastave na uvodnoj ceremoniji. Prisetio se nesvakidašnje situacije sa zatvaranja.
Na zatvaranju tih Olimpijskih igara, zastavu nosi Đurđica Bjedov. Ona je osvojila dve medalje u plivanju na takmičenju. Želeo sam da uzmem zastavu sa jarbola nakon te ceremonije, koja nije toliko protokolarna kao otvaranje. Uspeo sam, i u olimpijskom selu smo je prepolovili i uzeli smo ona i ja po jednu polovinu. Moja polovina se nalazi u zrenjaninskom muzeju. 

Autor: Relja Barać