Darko Majstorović: „Olimpijske igre neguju simbiozu sporta i različitosti!”
Darko Majstorović je rođen 15. februara 1946. godine. Bio je 19 puta prvak Jugoslavije u veslanju u različitim disciplinama i učesnik na Olimpijskim igrama u Montrealu 1976. godine. U paru sa Zoranom Pančićem zauzeo je deveto mesto.
Neskrivena želja svakog sportiste je biti najbolji. Vođeni različitim afinitetima i motivima, lično zadovoljstvo zbog ispunjene norme i dobrog rezultata je od nemerljivog značaja i ponekad je ekvivalentno materijalnom priznanju, u vidu medalje ili pehara.
Moja želja kao sportiste bila je da budem učesnik jednog velikog skupa kao što su Olimpijske Igre. Pohađao sam Mašinski fakultet u toku sezone i priprema za nastupe. Godine 1970. sam diplomirao i paralelno s tim takmičio se i ispunjavao norme za prvenstva. Uspeo sam 1976. godine sa Zoranom Pančićem da ispunim sve norme i budem učesnik Igara u Montrealu.
Veslanju prethodi znak jednakosti između kondicije i snage. U pripremama za odlazak u Montreal, u toku jednog treninga podizano je između 25 i 30 tona tegova. Tokom zimskog perioda dnevno su trčali između 15 i 20 kilometara. Neretko je trening počinjao odlaskom u Beočin kraj Dunava, gde se trči uspon na fruškogorski vrh Čot, na nadmorsku visinu od preko 500 metara. Takav ozbiljan tempo trčanja u trajanju od skoro dva sata i način pripreme, u to doba je garantovao dobre rezultate na takmičenjima.
Za njega, Olimpijske igre kao skup sportova i različitih nacija na planeti pružaju spektakl i za učesnike i za gledaoce. Takmičenja na igrama traju ceo dan i često su odlazili posle nastupa da gledaju i druge sportove. Najviše je voleo da prati atletiku, košarku i rukomet. Na stadionima su se mogli videti razni navijači i gledaoci sa različitim navikama, specifični događaji koji  ostanu u sećanju. 
Prateći atletsko takmičenje, zapamtih zanimljiv detalj. Dok sam pratio trke, pored mene je sedela jedna starija žena, koja je štrikala ručni rad. S vremena na vreme podigne glavu, pogleda kratko program takmičenja i nastavi da štrika. Rekao bih da je bila iz Australije. U jednom momentu, stavlja sav pribor i materijal u torbu i počne da vrišti i fanatično da navija za jednog od učesnika trke u tom momentu. Neposredno nakon završetka trke, ponovo vadi iz torbe materijal i nastavlja gde je stala.
U slobodno vreme su igrali razne igre, ali je fudbal izbegavan zbog eventualnih povreda. Šah se igrao svakodnevno  u sobama tokom odmora.
Igrao sam društvenu igru mice protiv delegacije iz Nemačke. Pridružio sam im se i neočekivano dobro počeo da igram, pobeđujući ih zaredom. Iznenada, pridružuje se jedan od nemačkih trenera, koji je važio za vrsnog igrača u toj društvenoj igri i uspeo sam da savladam i njega. Ćutke me je gledao, da bi me zatim začuđeno pitao koliko to dugo igram, verovatno zbog činjenice da nije često gubio. Odgovorio sam mu da uopšte ne igram to u slobodno vreme, već sam tokom detinjstva nekoliko puta gledao starije kako igraju i ponešto naučio od roditelja. Pomislio je da sam profesionalac.

Autor: Relja Barać