Dva zlata na Mediteranskim igrama za nepobedivog Damira Mikeca
Naš nosilac zastave u Oranu i olimpijski vicešampion iz Tokija, Damir Mikec, osvojio je dve zlatne medalje na ovogodišnjim Mediteranskim igrama. Najsjajnija odličja osvojio je u disciplini pucanje vazdušnim pištoljem, pojedinačno i u dobro poznatom miksu sa Zoranom Arunović. Naš srebrni olimpijac, Damir Mikec, osvajač je ukupno 6 medalja sa pet izdanja Mediteranskih igara. U nastavku teksta prenosimo vam intervju sa Damirom Mikecom, u kome je naš sjajni strelac izneo svoje utiske o učešću na Mediteranskim igrama u Oranu.

Kakvi su ti utisci nakon osvajanja medalja za Srbiju na Mediteranskim igrama u Oranu?

Utisci su naravno prelepi, ostvarivši maksimalan učinak osvajanjem 2 zlatne medalje iz isto toliko nastupa. Znao sam da to uopšte neće biti lako, što se na kraju i pokazalo kao tačnim, iako sam to naravno priželjkivao pre samih igara, konkurencija je bila jaka i morao sam zaista dobro da se pomučim i oznojim kako bih to i ostvario. Baš iz tog razloga mi je osećaj potpun, bio sam maksimalno fokusiran i motivisan, srećan sam što sam se uspeo izboriti i izdržati do samog kraja. Ono što me je pratilo svo vreme igara jeste činjenica i velika želja da i na svojim petim uzastopnim igrama osvojim neko odličje za Srbiju, motiv da nastavim sada već veliku tradiciju i uđem na neki način u istoriju MI, da donesem sebi, a i Srbiji još neko odličje sa igara, te sam posebno zadovoljan jer sam taj cilj ostvario, i to na najlepši mogući način.

Kako su ti proticali treninzi i pripreme za nastup na Mediteranskim igrama, da li su svi potrebni uslovi bili obezbeđeni u Oranu?

Uslovi na samom strelištu su bili dobri, streljana u Oranu je potpuno nova, radovala je i blizina mediteranskom selu, od svega 5 minuta vožnje autobusom. U početku je bila veoma loša organizacija uz brojne propuste, pa i nekoliko svađa nas strelaca sa organizatorima i sudijama. Naime, nije ispoštovan oficijalni program i kalendar treninga, jer trening koji se po zvaničnom rasporedu trebao održati prepodne na dan otvaranja igara 25.06. se nije održao, iako je streljana bila spremna, nije nam bilo dozvoljeno da treniramo. Isti scenario su nam hteli prirediti i sutradan 26.06. ali sam se ja sa još jednim strelcem iz druge zemlje uz veliku svađu sa organizatorom i sudijama izborio za trening za sve strelce tog dana. Tako da sam u dogovoru sa trenerom zbog propuštenog treninga 25.06. morao menjati taktiku i raspored treninga i dan planirane pauze pre samih nastupa.

Kakva je bila konkurencija na ovom takmičenju?

Konkurencija je bila veoma respektabilna, sa dva odlična pištoljaša iz Turske, od kojih sam sa jednim od njih vodio veliku borbu u direktnom duelu za zlatnu medalju, dva veoma dobra strelca iz Italije, po jedan iz Francuske, Grčke, Portugala... tako da nije bilo uopšte lako.
Da li si imao nekih poteškoća prilikom priprema ili samog nastupa, šta ti je najteže palo?
Nisam, što se tiče toga, sa trenerom smo sve obradili i pripremili se na sve eventualne probleme i poteškoće, što i inače radimo jer ne volimo ništa da prepustimo slučaju, već da se spremimo na vreme. Jedan neplanirani deo, ako se to može tako reći, je kiks u 7. metku finala, koji mi je veoma zakoplikovao stanje na tabeli i borbu za medalju, u tom trenutku veliki stres zbog nepovlašćenog položaja, ali sam smogao snage, i malo po malo sam se vratio nazad na vrh i uspeo da osvojim najsjajnije odličje.

Kakvi su ti utisci o sportskim objektima u kojima su održana takmičenja?

S obzirom na predrasude koji iskreno svi manje više imamo o samoj Africi, sportski objekti su zaista fenomenalni, kao što sam već pomenuo, naš streljački kompleks je zaista velik, nov i moderan, ima sadržaje za sve streljačke discipline, streljane i na otvorenom i na zatvorenom prostoru, kako bi se moglo trenirati tokom cele godine. Imao sam priliku da bodrim vaterpoliste, taj bazen je doduše bio manjeg sadržaja, ali je sasvim lepo izgledao, na slikama sam video da je glavni bazen gde su se održavala takmičenja u plivanju zaista fenomenalan, u priči sa ostalim našim sportistima uglavnom su bili zadovoljni svojim objektima, hale za odbojku, rukomet... na kraju bih spomenuo predivan olimpijski stadion gde se održala ceremonija otvaranja i zatvaranja, kao i takmičenje u atletici, zaista izgleda veliko i impresivno.

Kako ti se svidela atmosfera u našem Timu, da li si imao podršku drugih sportista?

Atmosfera u Timu je bila kao i uvek na visokom nivou, druženje i podrška ostalih sportista nije izostala, bodrenje, čak sam i ja slobodno vreme gledao da odem na neki sport da bodrim kolege, to zaista svima puno znači, zato je i sistem samog takmičenja poput ovog poseban, sistem gde su svi sportisti na jednom mestu, u jednom smeštaju, gde svi navijamo jedni za druge. Zbog toga sam ranije i isticao kako su takmičenja poput ovog za mene najdraža i jedinstvena, kako bude neke posebne i drugačije emocije, nego kada je takmičenje samo u mom sportu, u samom streljaštvu...
Ali moram biti iskren i priznati da sam primetio da su druženja između sportista ranije bila mnogo drugačija i intezivnija.. atmosfera na Mediteranskim igrama u Almeriji 2005, Peskari 2009, pa i u Mersinu 2013. godine je bila mnogo više intezivnija, sa uspomenama koje se pamte za ceo život, a sa većinom tih sportista se i dan danas čujem i družim. Koji je razlog tome, ne bih znao..

Kakva je bila organizacija u Mediteranskom selu, da li ti se svideo celokupan način funkcionisanja?

Ono što mi je prvo upalo u oko jeste to da prvi put nisam imao slobodu kretanja, ako sam u slobodno vreme hteo otići da obiđem grad ili nešto drugo, osim ako nemam pratnju ili organizovan obilazak... a opet sa druge strane, stekao se utisak da se u mediteransko selo mogao ušetati ko god da je hteo, samo sa malo više mašte.. niti je bilo metal detektora na ulazu u selo, skenera.. hrana i smeštaj su bili sasvim solidni, tu nemam neke velike zamerke, imao sam čak i toplu vodu svo vreme ahahaha.

Da li si sveukupno zadovoljan svojim učešćem na Mediteranskim igrama, i da li možda ima nešto što bi promenio u svom nastupu na narednim Igrama?

Ukupan utisak sa ovih Mediteranskih igara je pozitivan, potpuno sam zadovoljan svojim izdanjem i nastupom, ostvareni su svi postavljeni ciljevi, iako uopšte nije bilo lako, i nije baš glatko klizilo kao što je možda sa strane izgledalo, ali to je sport, ljudi te vide samo kako se penješ na postolje, ali niko ne zna kroz šta smo sve morali proći da bi se tu našli. Tako da ne, ne bih ništa menjao, samo bih dodao da se nadam da ću se naći u sastavu i za sledeće igre u Tarantu 2026. godine, da me zdravlje posluži i da nastavim ovaj izvanredan niz i u Italiji za 4 godine.

Šta bi izdvojio kao ključne razlike u nastupu na Mediteranskim igrama i nastupu na Olimpijskim igrama?

Razlika nema mnogo samo ako se gleda sam sistem takmičenja, gde su svi sportisti na okupu i gde svi dišemo kao jedan! A sa druge strane, kada se pogleda iz više uglova, razlike su ogromne. Na Mediteranskim igrama ipak nije toliko velika tenzija i pritisak kao na OI, ipak se malo „lakše diše“, mada i ovo nije lako, daleko od toga. Jeste veliko takmičenje, ali nekako se sve to malko lakše proguta i prebrodi. Evropske igre su već sasvim nešto drugačije i smatram da su jedan nivo iznad MI.
Olimpijske igre su Olimpijske igre. To je na kraju krajeva neuporedivo ni sa kojim drugim takmičenjem, to je zaista nešto posebno što se ne može niti opisati, već samo doživeti... pritisak je ogroman, sve oči javnosti su uprte u nas, to je takmičenje za koje si vredno radio i podredio prethodne 4 godine rada, truda i odricanja, mesto gde očekuješ da će ti se sve to isplatiti i gde sve mora biti na svom mestu, a opet, sportisti i protivnici iz celog sveta su tu, imaju istu želju i cilj... to je jedino mesto gde se može osetiti taj čuveni olimpijski duh, koji je sam po sebi jedinstven i poseban osećaj! Svestan si da milioni i milioni drugih sportista želi biti tu, na tvom mestu, a ipak, činjenica je da si ti taj jedan od odabranih 10.000 sportista na celoj planeti koji predstavlja svoju državu, svoj Grb i zastavu, te to učini celokupan doživljaj još posebnijim. Jer na OI ne može učestvovati baš svako, moraš biti vrhunski u tome što radiš. Kvalifikovati se na njih je velika stvar, naći se u finalu (top 8) je već ogroman uspeh, a uzeti olimpijsku medalju je nešto što svaki sportista iskreno priželjkuje i sanja, ali nažalost, samo mala nekolicina privilegovanih to i ostvari.
Veoma sam počastvovan što sam među njima i ja.

Autor: Ivana Radovanović