Goran Rađenović - ‚‚Olimpijske igre su deo mene, onaj najponosniji”
Goran Rađenović je rođen 4. novembra 1966. godine u Nišu. Sa vaterpolo reprezentacijom Jugoslavije je na međunarodnim takmičenjima osvojio više od deset medalja, među kojima je i zlato na Olimpijskim igrama u Seulu 1998. godine. Bio je još i svetski i evropski prvak.

Novobeogradski blokovi su ređali sportske talente kao na traci. Svestranost je bila jedna od glavnih karakteristika dece iz blokova, neretko su se trenirala i dva sporta istovremeno, nekad i jednako uspešno.

‚‚Ja sam iz Bloka 37 na Novom Beogradu. Goran Kasum me je jednom pitao da odemo na Banjicu na bazen i da probam da treniram vaterpolo. Pitao sam oca i dobio njegovu dozvolu, i veoma brzo napredovao kroz plivačke i vaterpolo škole Partizana. Sa 16 godina sam zaigrao za prvi tim. Tamo sam proveo 17 godina i za to vreme osvojili smo sve. Interesantno je da je Goran odlučio da krene na rvanje i da smo se sreli na Igrama u Seulu 1988.  On kao rvač a ja kao vaterpolista!”

Logičan sled je bio nastup za mlađe kategorije reprezentacije Jugoslavije. Usledile su letnje akcije i pripreme. Čim se završe klupske obaveze, kreću obaveze u reprezentaciji i nakon toga ponovo nastupi u klubu. Vremena za odmor je bilo veoma malo, nekad samo nedelju dana. Svoj prvi nastup za seniorsku ekipu Jugoslavije beleži kod selektora Ratka Rudića 1983. godine protiv Italije u Trstu. Milivoje Bebić iz Splita je imao povredu i nije mogao ići i selektor je odlučio da uputi poziv Goranu.
‚‚Pozvao me je veče pred put da se spakujem i dođem. Tu noć nisam ni spavao od uzbuđenja. Sa nepunih 18 godina sam vec odigrao prvi meč. Stavili su me da čuvam Demađistrisa, njihovu vaterpolo legendu.”

U Olimpijskoj 1984. godini reprezentaciji se priključuju on i Dubravko Šimenc.

‚‚Bili smo na pripremama celog leta ali se znalo da nećemo ići na OI. Značilo nam je kao iskustvo jer smo prošli pripreme i turnire. “

Pripreme kod selektora Ratka Rudića su bile naporne i zahtevne. Treniralo se i po osam sati smo dnevno četiri meseca. U osvit priprema za odlazak u Seul 1988. održao je sastanak i rekao da će na OI ići samo onaj ko bude izdržao tempo priprema. 

‚‚Ako padneš u nesvest, imaš vremena 15 minuta da se oporaviš i ideš dalje. Ako ne, otpadaš. Nekad nismo imali snage da držimo kašiku koliko su nas ruke bolele od napora. Toliko smo bili spremni u Seulu, da kada bismo završili utakmicu, mogli bismo još jednu  da igramo. “

Iako turnir nije počeo na najbolji način, porazom od SAD, optimističan duh koji je krasio Gorana Rađenovića je bio nadaleko poznat i širio se po ostalim članovima ekipe nakon tog susreta.

‚‚Tokom prirpema sam svima govorio da ćemo biti prvaci! Prvu utakmicu u grupi igramo protiv SAD i izgubimo sa golom razlike. Vratili smo se u hotel i rekao saigračima da ćemo biti prvaci, počeli su da zbijaju šale, gađaju me papučama i majicama. Posle smo došli do finala i pobedili istu tu ekipu SAD. Čak i kad smo igrali finale i gubili 5:1, bili smo potpuno mirni, ja sam bio ubeđen da ćemo pobediti.”

U momentima najvećih sportskih dostignuća, takmičar ponekad nije svestan svojih mogućnosti koje prevazilaze očekivanja i granice. Adrenalin koji u njemu budi želju za uspehom i dobrim rezultatom je stvar koja se graniči sa objašnjenjima fenomena.

‚‚Sve se desi brzo i prođe poput nekog “transa”. Izašli smo nakon tog finala i svu opremu su nam oteli, kapice, trenerice, papuče... To je osećaj kao kod nekog alpiniste koji se popne na najviši vrh sveta i shvati da nema nikog oko i iza njega i osetis mir i spokoj zbog uspeha i rada i truda. Praktično, celo detinjstvo tokom kojeg si uložio nešto za taj momenat. Olimpijske igre su deo mene, onaj najponosniji i najlepši.


Autor: Relja Barać