Dragica Đurić: „Za trenutak na postolju se živi!”

Dragica Đurić je rođena 26. marta 1963. godine u Šapcu. Osvajačica je zlatne olimpijske medalje u rukometu u Los Anđelesu 1984. godine. Učestvovala je još i na Olimpijskim igrama u Seulu 1988. godine kada je reprezentacija Jugoslavije osvojila četvrto mesto.

Osamdesetih godina prošlog veka, Šabac postaje epicentar rukometnog potresa koji je zahvatio Evropu. Dajući nadahnuće, miris uspeha i euforije nadaleko se prostirao i opijao ljubitelje sporta, a mladima i deci tog doba davao podsticaj da bi i oni jednog dana mogli da budu nosioci i kreatori novih dostignuća. Iako je muška rukometna ekipa Metaloplastike bila na vrhuncu popularnosti, paralelno s njom tekao je razvoj ženske šabačke škole rukometa, koja je kasnije podarila zlatne karike u olimpijskom lancu najvećih uspeha.

‚‚U mojoj osnovnoj školi nastavnik fizičkog je bio rukometni trener. Već na prvom času, podelili smo se u dve grupe i igrali rukomet. Sistem je bio takav da onaj ko da gol, stane da brani. Onog trenutka kada sam ja stala, do kraja časa sam ostala da branim. Nastavnik mi je prišao posle časa i rekao kako će da pozove ljude iz rukometnog kluba ‚‚Medicinar” i da kaže kako je pronašao čudo od deteta i golmana. Otišla sam na trening i zauzela svoje mesto. Uz specijalnu lekarsku dozvolu, jer sam bila jako mlada, registrovana da branim za klub u Srpskoj ligi.”

Od prvih rukometnih poteza i koraka do poziva u reprezentaciju, Dragici Đurić je bilo potrebno tri godine i već sa 17 godina je debitovala na Balkanijadi u Rumuniji. U uspostavljanju nove selekcije za nastup u Los Anđelesu našla je svoje mesto na spisku i već na prvim bazičnim pripremama iskusila sav kapacitet struke jugoslovenskog rukometa tog doba. Prvo okupljanje je bilo u januaru olimpijske godine i održano je na Tari.

‚‚Na tim pripremama smo radili trčanje po snegu, koji je tada bio do kolena. Sećam se da smo posle izvesnog vremena i intenzivnog trčanja po snegu, ušli u halu i kada sam počela da trčim po parketu, osećaj je bio kao da lebdim. Noge su bile naviknute na sneg i pune snage.”

Nakon temeljnog i do tančina isplaniranog sistema rada, mesecima pripremanog nastupa na najvećoj sportskoj smotri, ženska rukometna reprezentacija Jugoslavije je bila kandidat za najviše domete. Potvrda napornog rada je trebala da se pokaže na terenu, gde slede mečevi protiv najboljih svetskih rukometašica i ekipa tog vremena. Otvaranje turnira nosi okršaj protiv Zapadne Nemačke, reprezentacije koja pretenduje na najviši stepenik pobedničkog postolja. Pritisak prvog nastupa uvek unese dozu neizvesnosti, ali zahvaljujući besprekornoj fizičkoj pripremi, jugoslovenska selekcija je postepeno podizala nivo igre i potvrđivala svoj kvalitet.

‚‚Utakmica protiv SAD je bila zanimljiva, jer oni nisu imali rukometnu tradiciju i igrali su rasterećno i bez pritiska. Igračicu Semi Džons sam dobro zapamtila jer sam branila na toj utakmici i bila je izvrstan strelac. Kvalitetom su bili inferiorniji u odnosu na nas, ali su nas na krilima publike namučile i ona mi je zbog svoje karakteristične igre i poteza ostala u sećanju.”

Jugoslavija je suvereno vladala na rukometnom borilištu, osvojivši zlatne medalje u obe konkurencije. Bljesak uspeha domaće rukometne škole prostirao se celim svetom i sistem rada koji se pokazao dominantnim na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984. godine ulazi u anale ovog sporta. Pobednički šampanjac su svi želeli da okuse i da im ostane u najslađem sećanju.

‚‚Turnir smo osvojile prilično suvereno. Za trenutak na postolju se živi i to je osećaj koji ne bledi. Moje prvo iskustvo na OI i još osvojeno zlato dobija na značaju svakog dana. Imala sam san da osvojim Olimpijske igre i budem najbolji golman na svetu. Ostvarila sam ono što sam želela. Veliki snovi i želja će vam uvek biti zvezda vodilja do vašeg cilja.”

Olimpijski ambijent u Los Anđelesu Dragici Đurić nosi neizbrisiv trag. Među bezbroj novih prijateljstava i momenta, teško je odlučiti koje je draže i osećaj osvajanja zlatne medalje celom boravku daje nezaboravan i neponovljiv doživljaj. Susreli su se prvi put sa inovacijama u tehnici i tehnologiji i upoznali velikane sporta iz tog perioda. Među svim novitetima na koje su nailazili, prvi put su videli velike simulatore video igara, poput flipera i vožnji automobila i sve je neprestano sijalo i privlačilo pažnju. ‚‚Grad anđela” je nudio široku lepezu ekskluzivnih mesta za šoping, zabavu i rekreaciju i uz to ukazala se prilika da se obiđu Holivud i Diznilend. 

‚‚Redžep Redžepovski je stalno bio s nama i nosio fotoaparat. Zahvaljujući njemu imamo mnogo fotografija. Slikali smo se i upoznali Karl Luisa na otvaranju Igara. Mate Parlov je bio tada selektor boksera i jednom prilikom je Redžepovski pričao kako mora da skine kilažu pred takmičenje jer je Parlov bio veoma strog u toj nameri. Išao je kroz restoran i gledao izobilje hrane, a nije smeo ništa od toga da jede. U očaju i neverici, kroz šalu je ponavljao: Baš njega briga za mene, ja ću da umrem od gladi.”

Nakon Los Anđelesa, nastup na Igrama u Seulu 1988. godine nosi nekarakterističan razvoj situacije po reprezentaciju Jugoslavije. Kvalitet aktuelnih olimpijskih šampionki se nije dovodio u pitanje jer je jugoslovenska škola rukometa beležila rezultate s kojima je na svakom takmičenju ciljan najbolji plasman. U Seulu se igrala završnica rukometnog olimpijskog turnira, gde su učestvovale četiri najbolje ekipe. Igrao je svako sa svakim. Od jedne utakmice protiv Norveške zavisila je medalja. Ukoliko reprezentacija Jugoslavije pobedi u tom meču, osvojiće zlato. Ukoliko izgubi, osvaja četvrto mesto.

‚‚U prvom poluvremenu smo vodile i sve ide po planu i kako treba. U drugom poluvremenu je nastupio pad i konačan rezultat je 21:16 za Norvešku. Jedno loše poluvreme u Seulu nam je srušilo snove. Tada mi je bilo posebno žao igračica koje nisu imale iskustvo ni pre ni posle toga zbog sankcija koje su nam nametnute pred put u Barselonu 1992. godine kada smo bukvalno pred polazak saznali da nećemo moći da nastupimo. Tada su ostale uskraćene za medalju. Pred Barselonu smo imali najjaču reprezentaciju i uspeli smo Ruskinje da pobedimo na svim pripremnim turnirima. Domet generacije u kojoj sam ja igrala je bio sigurno tri zlatne olimpijske medalje.”


Autor: Relja Barać