Jovica Elezović: „Odrekao sam se šaha zbog rukometa”

Jovica Elezović rođen je 2. marta 1956. godine u Vrbasu. Sa rukometnom reprezentacijom Jugoslavije osvojio je zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984. godinu i zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu 1986. godine u Švajcarskoj. Osvajač je i srebra sa Svetskog prvenstva 1982. godine u Zapadnoj Nemačkoj. Učestvovao je još i na Olimpijskim igrama u Moskvi 1980. godine kada je Jugoslavija zauzela šesto mesto. 

‚‚Počeo sam kasno da se bavim rukometom, sa otprilike 19 godina u rodnom Vrbasu. Igrao sam rukomet i šah, ali morao sam se odreći šaha jer nisam mogao da stignem i jedno i drugo. Bili smo deca ulice i imali smo sposobnost za više sportova jer smo se lako prilagođavali. Veštine i motoriku smo lako sticali kroz igru i druženje na ulici.”

Baš ta karakteristika tadašnje generacije Jovice Elezovića i njegovih saigrača dovela je jugoslovenski rukomet u sam vrh svetske rukometne scene. Devet meseci nakon što je počeo da se bavi rukometom, proglašen je za najboljeg omladinca Jugoslavije. Profesor Jezdimir Stanković je selektirao mlade igrače i imao je viziju za nadolazeću generaciju kojoj su pripadali Vujović, Isaković, Elezović i drugi. Pripreme koje su sprovođene tada u današnjim uslovima ne bi mogle biti sprovedene. Skoro dva meseca intenzivnih treninga na fizičkoj i psihičkoj bazi bili su garant za visok plasman na svakom takmičenju. U prilog tome ide i osvajanje medalja na svakom takmičenju od 1982. godine na Svetskom prvenstvu u Zapadnoj Nemačkoj pa sve do Olimpijskih igara u Seulu 1988. godine. Sistem se pokazao funkcionalnim i generacija je ubirala plodove mukotrpnog rada. U Moskvi 1980. godine medalja  je izmakla zahvaljujući tadašnjem specifičnom sistemu takmičenja.

‚‚Nakon Moskve smo na Surčinu, poput senki, otišli sa aerodroma. Očekivali smo i mi i javnost više od nas. Već sledeće reprezentativno okupljanje donosi medalju jer smo bili dve godine zreliji i igrali smo finale Svetskog prvenstva, srebro je ipak bio iskorak za tadašnju generaciju.”

U Los Anđeles 1984. godine dolaze pripremljeni da osvoje zlato. Slabiji početak turnira i uvodna utakmica protiv Islanda nije poremetila planove jugoslovenske reprezentacije i tok turnira je bio takav da je ekipa podizala formu iz utakmice u utakmicu. Sva superiornost je prikazana u finalu i ni u jednom momentu pobeda nije  dolazila u pitanje. Finale se igralo u dvorani gde igraju NBA košarkaši Los Anđeles Lejkersa i bio je neopisiv osećaj igrati pred prepunim tribinama, posebno zbog činjenice da je toliki broj ljudi u Americi došao da gleda rukomet jer se znalo da se u toj državi, praktično i ne igra.

‚‚Gledaoci su dobijali pravila odštampana na promotivnim listovima i nisu ih verovatno ni poznavali u dovoljnoj meri, ali su išli da gledaju utakmice. Igrali smo i u manjim dvoranama i one su bile pune.”

Pojam neprijateljstva, sukoba i ratova na Olimpijskim igrama ne postoji i svaka barijera biva obrisana jer u tom periodu sport je jedina i osnovna karika koja spaja svakog na tom prostoru. Nesagledivi benefiti prijateljstava i druženja između naroda i nacija, pogotovo između sportista sa prostora bivše Jugoslavije, kojih se rado sete svi učesnici najvećeg sportskog nadmetanja.

‚‚Momir Rnić i ja smo bili cimeri u Moskvi i zajedno smo komentarisali, pripremali se i izgradili jedan sjajan odnos jer smo toliko vremena uložili u sve to. Rnić i ja smo se često sretali sa Draženom Petrovićem. Sreli smo se jednom prilikom i pokazao nam je tada jednog košarkaša Sjedinjenih Američkih Država. Rekao je: ‚‚Vidite li onog košarkaša? E, upravo taj će biti najbolji na svetu jednog dana!” Bio je to Majkl Džordan. Gledali smo košarku i bilo je mnogo igrača sličnih njemu i tog trenutka nismo davali toliki značaj tome. Ali, kasnije smo se prisetili i shvatili koliko to impozantno zvuči. 


Autor: Relja Barać