Veselin Vujović: „Mi smo obučavani da osvajamo medalje!”

Veselin Vujović rođen je 18. januara 1961. godine na Cetinju. Član je najuspešnije generacije jugoslovenskog rukometa sa kojom je osvojio zlatnu olimpijsku medalju na Igrama u Los Anđelesu 1984. godine i bronzanu na Igrama u Seulu 1988. godine. Osvajač je srebra sa prvenstva sveta 1982. godine u Zapadnoj Nemačkoj i titule svetskog prvaka u Švajcarskoj 1986. godine dok je 1988. godine proglašen za najboljeg rukometaša planete u izboru Međunarodne rukometne federacije.

 Živopisna karijera rukometnog čarobnjaka Veselina Vujovića počinje u rodnom gradu Cetinju, gde je u lokalnom klubu Lovćenu načinio prvi iskorak ka zvezdanom svodu, putu obasjanom uspesima neponovljive rukometne generacije na ovim prostorima. Pokazao je talenat za više sportova i poput mnogih svojih vršnjaka uporedo je trenirao dva sporta.

‚‚Nekoliko godina sam igrao uporedo košarku i rukomet. Dešavalo se da dođem sa jedne rukometne utakmice u šest ujutru, dok bi već u sedam bio u autobusu sa košarkašima. No, odlučio sam se da nastavim rukomet i već 1979. sam odlučio da odem u Metaloplastiku. Presudnu ulogu da dođem u Šabac imao je Veselin Vuković.”

Pojam Metaloplastike tih godina bio je sinonim za uspeh. Rukomet u Jugoslaviji je živeo najslavnije dane i period od kraja osamdesetih do početka devedesetih godina prošlog veka Evropi je podario rukometnu školu koja se izučava i danas, rukometaše iz Jugoslavije koji su rukometnu fantaziju doveli do savršenstva.

Sećam se kada sam se prvi put našao na spisku za reprezentaciju. Čekao sam da izađe izdanje lista ‚‚Sport” i naišao na naslov ‚‚Pokrajac objavio spisak”. Deo stranice gde je bio spisak sam pokrio i polako otkrivao jedno po jedno ime, dok nisam došao do svog imena. Nikada pre i nikad kasnije nisam osetio takvu sreću. Vrištao sam i bodrio sebe i osetio neverovatan ponos od kojeg su mi suze krenule! 

Ići na takmičenja u svom sportu je samo jedan deo tog zadovoljstva da si elitni sportista. Ali, otići na Olimpijske igre i provesti vreme u selu sa svim tim veličinama, upoznati stotine sportista i njihove snove i doći u poziciju da budeš na spisku delegacije je san svakog sportiste. Sama pomisao je savršenstvo.

Generacija je hvatala zalet za Olimpijske igre 1984. godine u Los Anđelesu. Nakon Moskve i šestog mesta, usledilo je srebro na Svetskom prvenstvu u Zapadnoj Nemačkoj. Bio je to stepenik više ka ostvarivanju cilja i krunisanja sistema rada koji je godinama negovan u Jugoslaviji. Sada, na pomolu 1984. generacija je bila spremna da stupi na rukometni presto. Pripreme su bile poput igara Spartanaca. Selektor Pokrajac je napravio takav plan da se činilo kada bi se sudarili sa zidom, pukao bi.

Posledice toga osetimo danas u vidu bolova u zglobovima i kolenima, ali to je bila cena koja se morala platiti. Pripremani smo i psihološki, otići u Ameriku koja je obećana zemlja i koju si mogao videti samo preko televizije i flma, nosilo je mogućnost da te ta atmosfera odvuče u stranu. Socijalna adaptacija je bila ključna jer je to bio potpuno drugi univerzum za sve nas, dimenzija u koju si se lako mogao upustiti i uplesti bez izlaska. 

Turnir se otvara utakmicom protiv Islanda, na kojem je viđena nesvakidašnja situacija. Naime, do pred sam kraj meča, golove za jugoslovensku selekciju su postizali samo Veselin Vujović i Mile Isaković.

Prva utakmica na turniru je uvek najteža i karakteristika naše škole rukometa je ta što se forma podizala tokom turnira, sve do poslednje najbitnije utakmice. Mi smo bili toliko dominantni na kraju, da se pitanje pobednika nije postavljalo. Osećao se duh zajedništva i zacrtani cilj nam je bio zvezda vodilja od prve utakmice do finala. 

Jugoslovenska reprezantacija je opravdano nosila ulogu prvog favorita za zlato. Na krilima najboljih rukometaša i škole tog vremena, rutinski posao u finalu je bio uvertira pred izlazak na najviši stepenik podijuma na kojem su znanje, odricanje i nemerljiv rad sintetisani u najsjajnije odličje i najveći uspeh jugoslovenskog rukometa. 

Ponos koji sam tada osetio je veličanstven. Čuti himnu svoje zemlje na podijumu je bilo nešto što je nas nosilo i vodilo, to je bio motiv. Od svoje nagrade sam kupio televizor u boji, nismo tada igrali za novac niti nam je to bio motiv, igrali smo se rukometa i igrali smo srcem za svoju državu. 

Detalj koji pamti prilikom dolaska u dvoranu Lejkersa je ostavio trag u karijeri jednog od najboljih rukometaša svih vremena. Presvlačio se na mestu Medžika Džonsona u svlačionici. Svojim primerom u karijeri je pomogao u pristupu i filozofiji sporta i često je gledao njegove utakmice, bez obzira što su se bavili drugačijim sportom, upijao je poteze i posmatrao njegovo ponašanje na terenu.

Video sam jednom prilikom kako je bodrio igrače koji su pogrešili u akciji i time je stvarao bolje igrače od njih, jer je znao da će oni biti bolji uz njega. Shvatio sam kako jedan lider treba da se ponaša. Moja sportska filozofija je da jedan gol čini sretnim jednog igrača, dok jedna asistencija dvojicu. Ovog koji je dodao loptu i igrača koji je dao gol. Na takav način razmišljati koliko treba uzimati i davati da bi se stvorio kolektivni duh, mi smo obučavani da osvajamo medalje.”

Igre u Los Anđelesu su donele neviđen raskoš i glamur, nešto što je zemljama tadašnjeg istočnog sveta bila nepoznanica. Grandiozno olimpijsko selo je bilo preplavljeno raznim restoranima i kuhinjama iz čitavog sveta, sadržaja za zabavu i razonodu i jedinstvenih mesta koja se prepričavaju i danas.

‚‚Bili su centri gde su se igrale video igrice i gde je uvek bilo puno naših boksera. Oni su voleli da voze simulatore Formule 1, obarali rekorde i bilo ih je interesantno gledati. Dolazile su stotine i stotine sportista u te igraonice. Na OI smo uvek bili fascinirani izborom hrane i raznih svetskih specijaliteta raznovrsnih kuhinja, od evropske, preko kineske do južnoameričke. Fokusirate se na tri ili četiri namirnice koje vama odgovaraju i nemate pravo na egzibiciju. Hrana ne može da napravi vrhunskog sportistu, ali loša hrana moze da napravi lošijeg sportistu ako se hranite neuravnoteženo, otrujete se. Morali smo o svim tim stvarima da vodimo računa.”

Upečatljiv detalj prilikom boravka u Los Anđelesu Veselin Vujović je imao sa bokserskim šampionom Azisom Salihuom.

‚‚Mi smo se sjajno družili i kroz hodnike ili ispred olimpijskog sela. Jednom prilikom vidim Momira Rnića koji ‚‚sparinguje” sa Salihuom. Rekoh im kako bih u toj borbi njih dvojice tipovao na Rnića, jer jer spretniji i brži. U tom se okrene Salihu i reče: ‚‚Može u sto dolara da se ti i ja na stadionu trkamo.” Prihvatio sam i u šali rekoh kako je to nikad brže zarađenih sto dolara. No, on je bio u cipelama, dok sam ja bio u patikama pa smo ipak odustali od toga. Ali, naš ‚‚okršaj” se nastavio na aerodromu prilikom povratka u Jugoslaviju. Na pisti, prilikom ulaska u avion, dobijemo dojavu da je bomba postavljena u avionu i tada su nas specijalno obučeni ljudi udaljili na kraj piste, te smo bili tamo dok su stručnjaci preleldali avion. Kažem Azisu: ‚‚Hej, Zizi! Odavde do kraja piste se trkamo?!” Međutim, on mi ljutito odgovori da možemo samo da  ‚‚sparingujemo” u sto dolara. Prihvatim i kažem mu kako dolazi u obzir samo ako imam pravo da udaram nogom. ‚‚Uzmi sekiru!” , reče on i krenemo jedan na drugog, sve dok nas ostali sportisti nisu jedva razdvojili. Kasnije smo izgladili odnos i ostali veliki prijatelji.”


Autor: Relja Barać