Branislav Mitrović - Zlatan pečat posvećenosti cele generacije

Branislav Mitrović rođen je 30. januara 1985. godine u Novom Sadu. Član je najtrofejnije generacije srpskog vaterpola koja je objedinila evropsku, svetsku i olimpijsku titulu. Pored zlatne medalje sa Olimpijskih igara u Riju 2016. godine osvajač je četiri zlata sa evropskih prvenstava, zlatne i bronzane medalje sa svetskih i šest zlatnih medalja sa finalnih turnira Svetske lige.

Suvereno je čuvao ključeve poslednje linije granitne odbrane vaterpolo reprezentacije Srbije u najsjajnijem periodu u istoriji ovog sporta. Uspešno prošavši omladinske škole Vojvodine, konkurencija i koncentracija kvaliteta u vaterpolo selekcijama Srbije podizala je sposobnosti svakog igrača na viši nivo i iznad postojećih granica sopstvenih mogućnosti. Vaterpolo odiše uspesima s početkom dvehiljaditih godina i kontinuitet stvaranja vrhunskih igrača u Srbiji se skladno odvija.

Niko od nas ne počinje da se bavi sportom da bi živeo od toga, ali smo došli na taj nivo da živimo od svog rada i odricanja. Ja sam odrastao u sredini gde sam poznavao mnogo vršnjaka koji su trenirali nešto i sam sam se bio zainteresovao za sport i vaterpolo. Deca danas treba da se bave sportom zbog sebe, kolektivan sport poput vaterpola je veliki benefit u odrastanju. 

U nezaustavljivom naletu srpske vaterpolo reprezentacije, u kojem su od 2010. do 2018. godine osvojene brojne titule i objedinjeni naslovi prvaka Evrope, sveta i olimpijskog pobednika. Svaki reprezentativni poduhvat je donosio isti cilj i motiv, biti najbolji. Učestala takmičenja, nekad i po dva puta u toku jedne sezone, četvorogodišnji olimpijski ciklus čine podnošljivijim jer su prvenstva sličnog formata, te se ekipa lako adaptira na uslove koji vladaju. 

Postoje slična prvenstva kao Olimpijske igre, s tim što su na Igrama prisutni sportisti iz celog sveta na jednom mestu. Na svojim prvim Igrarma očekivao sam spektakl, međutim, sve smo to već iskusili jer u vaterpolu se prvenstva igraju prilično često. 

Olimpijski ciklus pred Rio u prvi plan stavlja reprezentaciju Srbije, kao evropskog i svetskog prvaka. Zlatna medalja bi generaciji donela epitet najuspešnije. Izboriti se sa imperativom rezultata i nadahnutog protivnika je teško samo po sebi, ali dodati tome i pritisak javnosti je nezaobilazan faktor i opravdano je bilo očekivati najsjajnije odličje zbog istorije rezultata. Praktično, takav rezultat se podrazumevao.

Bilo je to poput atmosfere u vezi sa američkim košarkaškim drim timom, kojima je zlato ‚‚pripadalo” i pre početka takmičenja. Pripremni proces pred nastup u Riju smo iskoristili da treniramo po Srbiji. Razmišljali smo o tome da bi šteta bila da se neko povredi i da moramo biti koncentrisani na svaki detalj, ali da ne ‚‚izgorimo” u pripremnom procesu. 

Olimpijski turnir nije počeo po očekivanjima i malo sporije dizanje forme podgrejalo je pritisak. Reprezentaciji je trebalo nešto što će je rasteretiti.

Selo pruža veliki izbor raznih restorana, te smo dali sebi oduška. Nekoliko saigrača je otišlo u ‚‚Mekdonalds” i donelo hrane u izobilju, tek toliko da malo skrenemo misli i opustimo organizam. Imali smo dobru atmosferu i jednu sobu gde smo se skupljali i provodili slobodno vreme. Ostali sportisti iz naše delegacije su rado dolazili, uglavnom košarkaši. Često smo igrali sa Nikolom Jokićem video igrice na konzoli. Činilo nam se da nam je to malo pomoglo, uz celokupan pozitivan ambijent da zaigramo na našem prepoznatljivom nivou. 

Posle grupne faze, usledili su dueli u četvrtfinalu protiv Španije, a kasnije i u polufinalu protiv Italije. Stil reprezentacije Srbije je dolazio sve više do izražaja i finale je bilo na vidiku. Posle tronedeljnog boravka i umora koji je bio vidljiv, psihičke iscrpljenosti i ‚‚filma” koji se svakodnevno živi u olimpijskom selu i borilištima, ostao je još jedan, završni udarac. U finalu je na megdan izašla reprezentacija Hrvatske.

Dva gola su obeležila to finale: Gocićeva ‚‚parabola”, koja se kosi sa zakonima fizike i ‚‚šrauba” Dušana Mandića. To su dva najupečatljivija detalja sa te utakmice. Nekoliko minuta pre kraja smo naslućivali da ćemo pobediti, te poslednji njihov šut branim i držim loptu u rukama jer sam hteo da je držim do kraja. U jednom momentu me je dozvao Slobodan Nikić. Znao sam da se on oprašta od igranja u reprezentaciji. Dodao sam mu tu loptu, koju je odneo kući za uspomenu. 

Ništa više nije stajalo na putu generaciji ka ustoličenju među najuspešnije selekcije u istoriji sporta. Razmere enormnog uspeha su predmet izučavanja, analiza i primene sistema u svetu vaterpola i u nadolazećim vremenima. Primer posvećenosti i zajedništva su elementi pomoću kojih je izvučena zlatna nit i stavljen potpis u knjigu svetskog vaterpola za sva vremena, kao prepoznatljiv žig jedne generacije. U takvom kolektivu, zalaganje i odricanje zarad zajedničkog cilja su postulati.

Medalje koje se dobijaju na takmičenjima nisu napravljene od pravog zlata. Ali, što se tiče one sa Igara u Riju, zagrizao sam je tako jako da su, praktično, ostali tragovi zuba. Bila je najkvalitetnija i najsjajnija što može da bude. Spoznaja da sam bio član delegacije 2016. godine koja je osvojila osam medalja i svrstana među najuspešnije je stvar ponosa i privilegije i veoma sam srećan što sam bio deo te generacije. 


Autor: Relja Barać