Negovanje odbojke i nastavak tradicije u domu Kovačevića osvedočen je brojnim uspesima bratskog para u domaćim i međunarodnim takmičenjima. Uz starijeg brata Nikolu, koji mu je bio uzor i neprekidan izvor energije i motivacije, čine jedinstven primer odbojke u svetu. ‚‚Porodični posao” je doneo mnogo medalja u vitrine a najsjajnija je bila već na prvom zajedničkom nastupu na Evropskom prvenstvu 2011. godine kada je zlato najboljih na kontinentu zasijalo na grudima obojici. Nezaobilazan momenat je bila i činjenica da je imao priliku da igra, uči i trenira pored Ivana Miljkovića, jednog od najboljih igrača svih vremena.

‚‚Period mog odrastanja i detinjstva je svakako vezan za Ribnicu. Tamo sam napravio prve korake i već sa 14 godina debitovao u Superligi. Uvek sam imao podršku starijeg brata i porodice i svaki moj uspeh je i njihov uspeh.”

Odlazak na Olimpijske igre u Londonu je logičan sled u karijeri koja je bila u usponu. Nakon zlata u Beču na prvenstvu Evrope godinu dana ranije, cilj je bio prikazati najbolju moguću igru u Londonu i nastaviti kontinuitet dobrih igara reprezentacije. Biti deo spektakla kakav su Olimpijske igre je već sam po sebi stepenik više u karijeri učesnika i svaka pobeda na takmičenju je korak bliže istoriji.

‚‚Bila je to tada najveća moguća satisfakcija za mene jer sam bio najmlađi putnik za London u našoj reprezentaciji. Ostvarenje sna bi bila medalja, ali sa 19 godina video sam velike sportske asove, bitne ljude u tom svetu i najbolje atlete poput Kobija Brajanta, Lebrona Džejmsa, Useina Bolta i ostale. Redovno pratim NBA i američka košarkaška reprezentacija je bila u jednom od najjačih sastava ikada, te je neverovatan osećaj bio videti ih uživo.”

Zgusnut raspored utakmica nije pružao mogućnost za odlazak na tribine i posmatranje drugih takmičenja. Sve je bilo podređeno treningu i analiziranju protivnika, dok bi tračak slobodnog vremena koristili za opuštanje, šetnju i društvene igre.

‚‚Bio sam cimer u sobi sa Bojanom Janićem. On je bio najstariji, a ja najmlađi u ekipi. U slobodno vreme smo stalno igrali karte. Jednom prilikom u toku slobodnog popodneva, igrali smo nekoliko sati bez prestanka! Sećam se da smo imali jedini terasu i svi su hteli da dolaze i sede kod nas, a Bojana je to izuzetno nerviralo, stalno je neko ulazio i izlazio iz sobe. Imali smo takav smeštaj da je utisak bio, praktično gradsko okruženje. Olimpijsko selo i jeste grad po sebi gde si mogao naći sve od frizera pa do supermarketa.”

Olimpijsko selo obiluje harizmatičnim i markantnim učesnicima i svakako da je jedan od njih bio dobro poznati član srpske delegacije. Tadašnji rukometni golman reprezentacije Srbije Darko Stanić je nadimak ‚‚ministar odbrane” zaradio na rukometnom prvenstvu Evrope u Srbiji 2012. godine i lako je bio prihvaćen među članovima olimpijskog tima Srbije u Londonu.

‚‚Jedini čovek sa kojim sam se slikao je bio on! Divio sam se mu se i čuo sjajne priče o njemu. Apsolutno je svojim sposobnostima zaslužio nadimak koji su svi rado prihvatili u našem timu.”